BEOGRAD - PIROT, via SOKO BANJA I KNJAZEVAC, III deo

Put izmedju Knjazevca i Pirota za stanovnike tih krajeva ima status puta svih puteva. Neka vrsta arhetipa. Svaka pomisao nekog putnika namernika da se otisne u avanturu putovanja, unapred izaziva mucninu, i sijaset drugih psihosomatskih problema, kojima nesrecnik ne moze da otkrije poreklo, jer se javljaju iznenada, i u nevreme, a karakterisu se najcesce neobicnim promenama raspolozenja. Ne pomazu lekovi za smirenje, ne pomaze autopsihoterapija, koja je najcesce kontraproduktivna, jer se ne odvija pod budnim okom strucnjaka. Preplaseni pasazir prepusten samom sebi sve vise tone u ocaj, i, koliko god se trudio, ne moze da objasni poplavu uspomena, uglavnom neprijatnih i davno zaboravljenih, koje svom silinom izbijaju na povrsinu, kao voda u planinskom vrelu.    

Jednom sam bio svedok nevolja putnika spremnih da se otisnu u neizvesnost, a za divno cudo nevolje nisu spopale mene. U pitanju je bila moja cerka Dunja.

Jedne godine, neposredno posto smo zakoracili u novi milenijum, resio sam da povedem porodicu na put do Knjazevca, kao sto su nekada vodili mene. Motiv je bio jasan:

Prvo malo se bolje zivelo i imalo vise para, pa je covek mogao sebi da priusti neko malo putovanje, kao i da kupi skroman poklon tetki.

Drugo, povukla me nostalgija za prohujalim vremenima, ili nesto slicno sindromu poznatijem kao “zal za mlados”, ali sa tim problemom cu se suociti deset godina kasnije, odnosno, upravo sada dok kucam ove redove.

Trece, naivno sam mislio da ce se ideja dopasti, da cu naici na razumevanje i podrsku kod bliznjih, i poslednje, cetvrto koje je mozda pre prvo, hteo sam da se pohvalim time da sam uspeo da stvorim kakvu takvu porodicu, sto naravno, niko nije ocekivao od mene. Od mene se pre svega ocekivalo da ne zavrsim osnovnu skolu, da u najboljem slucaju budem cumurdzija, katrandzija, kalajdzija, krecar, ciglar, taljigas, besprizornik, bandit, vucibatina, lezilebovic, klovn, sto sam sve to sada, samo na malo sofisticiraniji nacin. Tek toliko, da se utesim.

Medjutim, cim sam predlozio Milici i Dunji da skoknemo do moje tetke, odjednom, a da nikada pre nije isla tim putem, Dunja je pocela da urla i place. Cak i obecanja da cu joj na vasaru kupiti Barbiku nisu urodila plodom. Prvo sto je rekla bilo je da Barbika nece biti prava, vec rumunska ili kineska, a zatim, rekla je da ce joj biti muka u autobusu, i da ce sigurno povracati, a mozda se i onesvestiti, jer je put los. I tako, u prvom trenutku pomislio sam da se preda mnom potvrdjuje Jungova teorija o kolektivnom nesvesnom, ali kasnije, u toku istog dana, nakon temeljnog istrazivanja shvatam da je Milica uplela svoje duge prste u sve to, i sistematski, kako samo brizna majka ume, maloletnoj i nejakoj Dunji promenila svest, tako sto je od veselog, radosnog i ljubopitljivog deteta sa izrazenom notom samopouzdanja, napravila nesigurnu i uplasenu devojcicu. To me je razgnevilo, ali, to moram teska srca priznati, nisam imao podrsku svojih roditelja da ostvarim svoj naum, jer su mi govorili na cistom pirotskom dijalektu: “Kude si zapel da ides” ili “Kude ce se vlacite s’ga, vidite li da ste bez pare” ili “Ma, putat jos nesu asfaltirali i mnogo je los, ce bude muka na Dunju” ili “ Ma kakavo c’idete, ono u Knjazevac nema nikoj” ili “O, ono osipnuli za vas” ili jos gore “Tetkati razmita za vas”, iako sam pouzdano znao da je tamo moj brat, i culi smo se, a njemu bi iskreno bilo drago da se vidimo, jer se pre toga nismo videli godinama. A jos kada sam saopstio moj plan da se posle Knjazevca spustimo u Svrljig, i tako obidjemo tetku sa majcine strane, a put vodi preko Tresibabe, kulminacija je bila potpuna. Cuo sam kako moj otac objasnjava, u maniru pravog i neprikosnovenog ALFA muzjaka, sto bi se moglo protumaciti kao nekakvo opravdanje mog ludila, ili neka neodredjena podrska samoj ideji, Milici i bolesnoj majci koja u transu vec vidi katastrofe koje ce nas snaci na tom putesestviju. Gledaju ga, kao omadjijane, pravo u oci gutajuci svaku njegovu rec: “Ma, manite ga, on je vrtoglav. Pa znajete li vi kak’v je putat preko Tresibabu? Tova su sve krivine!” Istina je da sam bio “vrtoglav” kako je rekao moj otac, jer sam u ocajanju isao stepenicama po kuci gore-dole urlajuci, ali niko me nije slusao, a jos manje uvazavao, vec su kao nekakvo tajno udruzenje, koje se ne obazire na moje ocajnicke vapaje, argumente, psihicko stanje, sedeli u jednoj sobi i kovali paklene planove kako bi me odvratili od te samoubilacke misije. Dunja je sluzila kao paravan, a ja sam nemocan i razoruzan na delu prisustvovao bezocnim manipulacijama od strane mojih roditelja, naglasavam ucitelja, sto samo po sebi ima izvesnu tezinu, i zene Milice, koja je pristala na jednu takvu neprincipijelnu koaliciju. Ali, nisam odustajao, i mi smo jednog vrelog popodneva krenuli na put.

Od ranog jutra, iako je autobus po redu voznje kretao u tri popodne, Milica je prenaglasenom majcinskom brigom kljukala Dunju tabletama protiv mucnine, tako da je Dunja povratila  nesto neodredjeno pre polaska na put, a pritom joj nista nije davala da jede kako detetu ne bi bilo muka, sto je dovelo do toga da obamrlu devojcicu i histericnu, preplasenu zenu koja se nesrecno udala za jednog besnog skota, posmatraju putnici prepunog autobusa koji podeca na vagon Indijske zeleznice a koji su krenuli na vasar. Jos smo bili cudniji, i tretirali su nas kao strance, zato sto nismo govorili dijalektom, vec nekakvim cudnim jezikom, sto samo znaci da smo imali sve privilegije u toku voznje, i ustupljena su nam prva sedista u autobusu, odmah iza sofera, sto je putovanju dalo posebnu draz, a meni priliku da njima dvema pokazujem prirodne lepote kojima obiluje taj deo Srbije.

Ali tako je to bilo tada, na samom pocetku novog milenijuma.

Medjutim, prozborio bih koju rec o samom kraju kroz koji put prolazi.

O njemu se ispredaju najstrasnije moguce price o raznim cudima koje su se desavala putnicima namernicima, u sta i sami mozemo da se uverimo, uskoro, po prvom mraku. To je put na kome i dan danas mozete sresti razna vilinska bica, avete, alamunje, put kojim, sada sa pojavom globalizacije kao novog svetskog poretka, ne prolaze tako cesto Todorci i psoglavi koji su u davna vremena prvo jeli ljude, a kada su zasitili njih, onda su postali dobri pa su im pomagali oko sakupljanja letine, gradjenja mostova preko nabujalih planinskih reka, mlevenja zita u vodenicama. Ponekad su to olalije prerusene u raskosne zene, koje zavode muskarce, najcesce ozenjene muskarce sto je jos strasnije, djavoli i djavolci, ale i bauci, vile rusalke i vilenjaci, pokoja vestica i poneki ten’c. Za Hobite, i trolove nisam siguran. Mislim da nisu vidjeni, bar nema podataka. Sve o njima mozete naci u Tolkinovom kapitalnom delu "Gospodar prstenova" u kome je na alegorican i dopadljiv nacin predstavio stanje sveta u vreme Drugog svetskog rata. Ali ne zaostaju puno u prikazu stanja sveta u tom periodu nasi pisci, a, i filmadzije, Bulajic i ekipa oko njega, pa mi i danas navru suze na oci kada citam neku knjigu ili gledam film o titanskoj borbi svih nasih naroda i narodnosti protiv mrskog nam neprijatelja i okupatora. A to, sto su bratski narodi i narodnosti kasnije, pedesetak godina posle zavrstka rata, opet prikazali herojsku borbu na opste odusevljenje cele planete, i sa neskrivenim zadovoljstvom se poklali, kazuje samo o cojstvu, junastvu, istinoljubivosti i neopevanoj gluposti i zatucanosti ljudi koji zive na ovim prostorima, kao i o njihovoj nesposobnosti da primete, a potom se udenu bez pravljenja sranja u istorijske, i druge procese koji su neminovni, a najcesce nisu po njihovoj volji. Ali, inteligencija je bozji dar, a Bog dugo nije boravio ovde.

Na obroncima mogu se i sada videti oroigrista, pa savetujem da, kada naidjete setajuci gustom sumom na neko takvo mesto ili proplanak koji moze vilama da posluzi u nedostatku pravog oroigosta, sto pre odete osatle, bez osvrtanja, posebno ako cujete glas koji vas doziva. Nemojte biti iznenadjeni ako ugledate patuljka kako peva, svirajuci na nekom neobicnom, grotesknom instrumentu, neku skarednu pesmicu o noci u kojoj su vile do zore igrale sve u krug, dok su u sred kola muskarci, uz to, neoprezni putnici, uhvaceni i zavedeni lepotom belih bica, goli klecali moleci za milost, izbezumljeni od iscrpljenosti. Nesto, kao da ste nalazite u opskurnom klubu na trulom zapadu, okruzeni striperima i striperkama koji mlate svojim raskosnim genitalijama ispred vaseg nosa, dok vi, bespomocni, ne mozete nista, sto svakako dodadno frustira i utice pogubno na vec, ionako, nikakav seksualni zivot koji vodite… Kao ilustraciju savetujem da izguglujete, ako vec niste, neki striper.com, i bicete prijatno iznenadjeni kada ugledate kuda je svet to odmakao u primeni seksualnih dostignuca, pa se kao sasvim logicno namece pitanje, a gde ste vi, i svi mi, u svemu tome?  Naravno, da ne zaboravim, oroigriste se prepoznaje po mnostvu pecaruka koje nikako ne savetujem da probate, ali, u demokratiji je sve dozvoljeno, i na licnu odgovornost.

Kada sam bio mladji, tek sto sam se zamomcio, majka me je savetovala, a ona se bas trudila da me savetuje, i njeni saveti su se odnosili na to da se klonim nepoznatih zena, jer mogu da zavedu, pa eto belaja, da vodim racuna kada se nocu vracam sam iz grada, da ne zalutam, da se ne potucem sa drugim momcima zbog nekakvih zena, jer ih ima opasnih, a one osim sto su lepe, karaterisu se time da ne vole muskarce, da se ponasam kulturno u drustvu kao da su sve kamere ovog sveta uperene u mene (i na tome joj moram odati priznanje, jer stvarno je bila vizionarka, i zaista, sada gde god da krene covek, u njega bulje objektivi kamera sa svih strana, i u svakom trenutku, i prate ga, pa hteo ne hteo mora da se ponasa bas onako kako je mene nekada savetovala majka, a ko to ne zeli snimak ce se upotrebiti protiv njega, naravno), da budem umeren u jelu i picu, mada je, kada bolje razmislim, tu mudrost izgovarao moj otac, najcesce ponedeljkom ujutru. Majka je predvidjala razne katastrofe koje se mogu desiti, i koje su mi se uglavnom desavale, osim onih najcrnjih u kojima je videla kako upadam u nekakvu provaliju i lomim kicmu, iako je sve ravno, i nema nigde nicega sto bi ukazivalo na mogucnost postajanja nekakve litice, osim ako nije videla kako se zemlja otvara i onako razjapljena me guta, ali to iz samo njoj znanog sujeverja nije smela da izgovori naglas, ili kako se prevrce autobus dok prolazi kroz Sicevacku klisuru i pritom nestaje u ognju, a u autobusu sam, naravno, ja; zatim, kako mi u nekoj kafanskoj tuci oko zena razbjaju glavu tupim predmetom, sekirom ili maljem, na primer, i iz nje ispada ono malo mozga sto imam. Kako sam uhvacen u preljubi, a taj njen ima dvesta kila i visok jedno, tri do cetiri metra, pa, kako padam sa motora, ali to se vec desilo, kako mi na fudbalskoj utakmici lome nogu, i to nije obican, vec otvoren prelom, tako da moraju da je amputiraju, kako sam slabasan, nejak i neuhranjen iako sam sa cetiri godine izgledao kao slon, i to joj nije bilo dovoljno, vec mi je pricala price o jezivim scenama iz njenog detinjstva koje se odvijalo u srcu Stare planine. Ona cuva ovce, a svud okolo zavijaju kurjaci. Za vreme okupacije nisu smeli da nose hleb na njivu, pa su ono sto bi im davala majka, zakopavale u zemlju, ona i njene sestre, a posle, kada bi htele da jedu, hleb je bio pun mrava. To je svakako bilo vrlo inteligentno sa njihove strane, jer Bugarima nije palo na pamet da traze hleb zakopan u zemlji. Jednom je videla hiljade zmija kako se migolje izmedju sebe umotane u nekakvo klupko, ali tu pricu nisam mogao da razumem, jer sam bio mali, pa mi je samim tim i simbolika bila nejasna, sta je htela da kaze i kakvu poruku da prenese. Onda, kako je neki njen ujak ili stric, vracajuci se nocu, u gluvo doba, odnekud, kroz guste staroplaninske borove sume, naisao na nesto belo, i to belo mu se obratilo ljudskim glasom, pa je on pomislio da je zalutalo dete u pitanju, i poneo ga je sa sobom, na ramena, ali je u jednom tenutku shvatio da nosi jagnje, a to mi ni dan danas nije jasno kako, da neko moze da bude tako glup da ne razlikuje dete od jagnjeta, i jos da prica s njim, sto svakako ukazuje na to da tu nisu cista posla, koje se na cudesan nacin pretvorilo u jare, pa je pocelo da mekece, i bivalo je sve teze, dok nije shvatio da na ledjima nosi golu zenu koja se kikoce satanskim glasom. Kada je pokusao da je baci sa sebe, nije mogao jer ga je jako grebala kandzama i vukla za kosu. Ali je on nekao uspeo da je odbaci, i da pronadje motku kojom je udarao po njoj  sve vicuci:"Crkni sotono, eve ti! Na", a onda kada je to telo postalo bezoblicno od krvi, limfe, gnoja i nekakve zelene, gorke neodredjene tekucine, i kad je osetio nesnosan smrad koji se sirio iz utrobe, pobegao je glavom bez obzira. Stigavsi kuci, samo je seo na krevet izbezumljenog pogleda, bled kao krec, izgreban i krvav, da bi posle tri dana cutanja, ne popivsi ni kap vode, ne stavivsi ni zalogaj hleba, u zoru cetvrtog dana ustao i otisao na mesto gde je ubio necastivu silu. Tamo niceg nije bilo sem krvavog traga sto je ostao za zverinom. Samo se pronela vest, nekoliko dana kasnije, da je nekom gazdi iz susednog sela, koga on bas nije voleo zbog necega o cemu se cutalo u porodici, neko satanski rasporio najboljeg brava, pa su opet pocele da kolaju davno zaboravljene price o cudnim obredima u kojima se zrtvuju device i od cijih krika se prolamaju avgustovske noci na Staroj planini, te su ljudi neko vreme bili na oprezu, a u nekim selima su organizovane ponocne straze koje su cinili najhrabriji momci tek stasali za zenidbu.  

Ona je imala obicaj, kada bi joj bilo dosadno da se pravi mrtva, a onda ja, kao nekakvo stene, cvilim kraj nje, i stvarno sam bio srecan kada bi vaskrsla u jednom trenutku. Na zalost, kao i mnoge druge, i ova njena slutnja se obistinila… Na kraju… Medjutim, nesto mi govori da ovog puta nece vaskrsnusti… Imam utisak da toga nema… Samo, imam neki neodredjeni utisak, da cemo se jednom sresti tamo, gde je ona sada… To je, takodje, nekakav vaskrs, samo u obrnutom smeru….

Nisam je ja mnogo slusao. Nisam bio neki uzoran sin… Eh, da jesam ko zna dokle bih stigao, i gde bi mi bio kraj… Istina, nisam nikad proveo noc na nekom planinskom oroigristu, osim mozda dva ili tri puta, ali to se ne racuna, i nije bilo puno vila, vec samo jedna, a desavalo se u blizini mog rodnog grada, tamo iza gradskog stadiona. A, i  to je nekakvo igraliste, zaboga. Budio sam se u nepoznatim stanovima i iznajmljenim sobama, a nikako nisam, ili sam sa teskom mukom mogao da rekonstruisem kako sam uopste dospeo tamo, kao da me je vodila neka tajanstvena sila. Naravno, po devojkama koje sam ostavljao usnule u krevetu mogao sam da zakljucim da nije bas sve bilo ovozemaljsko, a po izvrnutom namestaju, razbacanim plocama, prolivenom vinu po belim stolnjacima i skupocenim tepisima, ulovljenim egzoticnim ribicama iz akvarijuma znao sam de se vrtelo djavolsko oro te noci, i da je bilo jako burno. A sve je pocelo iznenada, kada sam otisao umetnicku skolu. Iako sam u pocetku pruzao otpor, ipak, taj mracni svet, s one strane, bio je nekako jaci. Ali, mozda bih i sada da se bar jednom uhvatim u takvo oro, e, samo kad bi sudbina podarila tako nesto…

Vozeci ka Pirotu, po mraku koji nas sve vise obavija, videli smo ih. Ne znamo da li su to Todorci, psoglavi, olalije, ili samo obicni vampiri, ali polemika je zustra i zucna. Dunja je preplasena, a Milica smatra da sam idiot koji prica gluposti, mada mislim da joj nije svejedno. Najvise se uplasila drveca, to je priznala kasnije, kada smo se bezbedno priblizili Pirotu. Sada su preruseni u bezazlene pesake, koje primetite tek kada ste ih prosli na santimetar ili dva, ili kada ih udarite, jer se krecu nepropisno, iskusavajuci tako neprprezne vozace. Ako vam se to desi, nije neki problem, pobecicete sa mesta gde ste ga udarili kolima, ionako, bice ce nestati bez tragova, kao brav-sotona sto ga je prebio moj deda-stric ili ujak po majci. Vecu opasnost predstavljaju nevidljivi traktoristi, koji odjednom izniknu iz krivine na mestu na kome ih najmanje ocekujete. Oni po mrklom mraku voze sablasne traktore bez upaljenih farova. E, ako se sa tim cudovisem desi kontakt, onda cete sigurno ostati na tom mestu, zauvek, osim ako i sami niste nekakvo nezemaljsko bice, a da toga niste svesni.

Nekada davno, pred kraj Prvog svetskog rata, proleteo je znad tih krajeva zmaj. Svi ocevidci su umrli, pa niko vise ne moze da potvrdi tu pricu, ali ako je verovati predanju, u jednom, sada opustelom selu, do nedavno je ziveo poslednji starac koji je video zmaja. Iako je odmah oslepeo cim ga je ugledao, secanja na susret sa mitoloskim bicem vrlo su jasna. Po njegovom kazivanju, uz gromoglasan tresak, kao da Bas celik stize, zmaj se najavio, i pracen ognjenim repovima i crnim, gustim dimom, zaleteo se ka jednom brdu, ka pecini, za koju se veruje da je ukleta, jer ponekad nocu iz nje izbija nekakva zelena svetlost. On, decak starosti pet do sest godina, potrcao je ka njoj. U tami koja je nastupila u trenutku kada je ugledao zmajeve oci i razjapljenu celjust iz koje je sukniula vatra pravo na njega sprzivsi mu ocinji vid, izgubio je pojam o vremenu. U danima, sto prerastose u nedelje, bio je na tankoj ivici izmedju zivota i smrti, ali sam bog ga je spasio, kako kaze i podario mu nekakvu sposobnost da moze da vidi ali na drugi nacin. Kakav, to nikada nije objasnio, i tajnu je odneo sa sobom u grob. Proglasili su ga svetim covekom, prvo roditelji, zatim rodjaci, komsije, i vest o njegovoj moci pronela se van granica tih krajeva, pa su u jednom periodu, kao na hodocasce, dolazili mucenici iz Bugarske, Rumunije i Grcke kod njega. To je period kada se vecina seljaka na misteriozan nacin obogatila, naravno, ne od rada na njivi ili cuvanja stoke, ali to se pripisivalo nadnaravnim sposobnostima vidovitog slepog decaka koji je video zmaja. Selo je funkcionisalo kao nekakva moderna korporacija, recimo kao Delta holding. Svako ukljucen u tu rabotu imao je odredjeni zadatak. Jedni su docekivali ljude i pripremali ih na razgovor sa njim. Drugi su oglasavali svuda po svetu da se u selu desilo cudo. Roditelji su bili na vrhu, i imali svoje jasno odredjene uloge. Neko je bio samo zaduzen da razgovara sa novinarima. Neko za daje izjave za javnost. Postojao je  ekonom koji je primao darove i novac namenjen decaku… Kako se kasnije ispostavilo, taj je bio najslabija karika u sistemu, i njega su optuzivali seljani sto je sve zamrlo posle Drugog svetskog rata, a ne komuniste koji su zabranili veru. Jos je odlezao neko vreme u zatvoru, a posle je nestao bez traga i glasa.  Malo se bunio neki pop, ukazivao je na necastivog, da tu  nisu cista posla, jednom je pred vladikom pomenuo prevaru, ali nakon nekoliko uzajmnih poseta decaku, i decakovih roditelja njemu, i on je zacutao. Medjutim, nikada nije dao blagoslov za tako nesto, i ubrzo je umro... Ubedjen da je prorok, odrekao se svih ovozemaljskih blaga, srecan sto je ziv, zahvaljivao je na poklonima, paznji i postovanju kojom je obasipan. Nije bio go, nije bio bos, nije gladovao... Zna da je na selu, a posebno u planiskim krajevima gde zima dolazi nenajavljena rano, a odlazi kasno, tesko je svakome, a posebno onome ko ima neku manu… Nema gorcine u njegovom glasu. Svestan je da je bog time, sto mu je dao priliku da vidi zmaja, i odmah oslepeo, izabrao njega, i da je to nekakav znak, ali on jos ne zna da ga protumaci, jer je vrlo komplikovan. I ceo zivot mu je prosao u tome.  Tada, kada se to desilo, cuvao je ovce. Na plavom nebu, cuo se jak, zastrasujuc tresak, kao da je hiljadu gromova odjeknulo. Podigao je pogled, i ugledao krilato cudoviste kako u plamenu, obavijeno oblakom dima, velikom brzinom leti ka zemlji, bas ka brdu gde je retko ko smeo da ode, a oni koji su to ucinili, umirali bi kasnije u stravicnim mukama, a meso bi im se otkidalo od kostiju, dok bi koza bila sva u gnojavim ranama koje smrde na sumpor. Djavolja posla, sto bi neko rekao. Ali tada, straha nije bilo, on je do pecine stigao pre zmaja, a zmaj, uplasen sto vidi njega, nije usao u pecinu, vrec se uz tresak i silinu kakva se tesko moze opisati, srusio na desetak metara od njega. Samo su oci, koje ga gledaju, i oganj, slican onome u paklu, ono zadnje cega se seca. Misli da ga je zmaj povukao sa sobom, u jazbinu, ali da se on nije dao, vec se neverovatnom snagom branio oslobodivsi se tako njegovog zagrljaja, a da je zmaj posustao, i uplasen za sopstveni zivot, jer moguce da je cuo lavez ovcarskih pasa, pobegao. Nikada nije mogao da prihvati da se to srusio "jeroplan", a da je on bio isuvise blizu kada se desila eksplozija. Vremenom, a posebno posle Drugog svetskog rata svi su ga naspustili. Godinama je sedeo ispred trosne kuce, a onda,  jednog dana je nestao, i niko ga nikada nije vise video. A sad, ako zelite da pronadjete selo, necete ga naci, a ja ne mogu da se setim imena, kako bih pomogao znatizeljnom putniku, istrazivacu i hronicaru, koji bi da opise zivot u tom kraju, ali sve nesto mislim da je rec o selu Balta Berilovac, i nekakvom Kuslji, ili mozda selu Papratna, a mozda je selo nestalo zajedno sa njim i sa pricom o zmaju, a ja sam sve to lepo izmislio i ispricao u toku voznje Dunji i Milici. 

Put je uzak a krivine strasne. Iako pada noc, a zvezde se roje nad staroplaninskim vrhovima, i Milica zvoca u kolima, Srbija je lepa.

Prolazimo kroz avetinjski rudarski gradic Kalnu. Svetla na zapustenim stambenim zgradama nema. U daljini se naslucuju obrisi Babinog Zuba koji, kao ceta divova, bdiju nad zamrlim mestom. Zivot u Kalni je nekada bio bogat. U blizini je napusteni rudnik uranijuma. Njegovim zatvaranjem poceo je sunovrat sela. Ali, u tom kratkom periodu prosperiteta, sa inzinjerima i rudarima iz svih krajeva one velike zemlje, kakva nekada bese Jugoslavija, Kalna je odavala utisak jedne globalne naseobine, jednog megalopolisa, u kjome su izmesane sve rase i nacije, kao sto su danas Pariz ili Njujork. U Kalni su se ukrstali putevi. Nisu to bile nekakve moderne saobracajnice, vec lokalni putevi iz Svrljiga, Pirota, Zajecara. U Kalnu su se spustali lovci iz planinskih suma. Sa malo lovine, ali sa najcudesnijim pricama o zverima koje su videli i koje nisu ustreleli ili su pak samo pukom slucajnoscu izbegli smrt nakon susreta sa medvedom vecim od grizlija. Za razliku od putnika namernika koji nikada nisu mogli da materijalizuju price o olalijama koje su ih vukle celu noc od oroigrista do orogrosta ostavljajuci ih pred svitanje na najvisim granama nekog drveta usnule i iscrpljene, lovci bi ponekad na haubi dzipa provozali kroz Kalnu ulovljenog vuka kapitalca, ili divljeg vepra, sa sve ocnjacima koji mu je davao izgled djavoljeg bica. U Kalni, je postojao moderan bioskop, i mala pozorisna trupa sastavljna od talentovanih rudara i njihovih zena, a na repertoaru su imali sve od Branka Copica do Cehova. U Kalni je postojao hotel. Sada ruiniran i mracan propada u centru. Glavna ulica nekada je bila prepuna kafana, a kafedzije su se utrkivali medju sobom da privuku musterije gastronomskim cudima. Tako ste u kafani zvucnog imena “Burdus”, mogli da pojedete najvecu pljeskavicu na svetu, naravno, vidjenu ocima deteta. Autobus je u Kalni pravio zvanicnu pauzu od pola sata koja je trajala oko sat, sat i po vremena, sto je dokaz da teorija o rastegljivosti vremena ima svoj smisao. Naravno uvek je bilo nervoznih putnika, mahom su to neke zenturace ili babuskere koji bi da stignu negde na vreme, kao da to “na vreme” nesto znaci, kada samo smrt dolazi na vreme, i u nevreme, ali ljudi su takvi, posebno zene. Medjutim, majstor Ljuba, kondukter, a po potrebi auto mehanicar i sofer, sa zadivljijucim mirom, kao da je posetio sve moguce seminare i simpozijume u organizaciji sadasnjih nevladinih organizacija, uspevao je da umiri nervozne pitnike, i smiri tenzije, tako da su svakome od nas, koji smo nekada, davnih sedamdesetih godina proslog veka, putovali tim putem, u secnju ostali divni trenuci odmora u Kalni.

Put nas dalje vodi kroz Cerovu, selo u kome je nekada postojala skola do sestog razreda osnovne skole, sto samo govori o tome da je selo nekada imalo perspektivu. Skolu su pohadjala deca iz okolnih planinskih sela. Ali sada je mracno i pusto. Gde su isla deca posle zavrsenog sestog razreda, bog sveti zna. Devojcice su udavali, sto nije tako lose, pa bih Dunju da udam i ratosiljam se bede. Neka drugi veze glavu s njom, i to sam glasno izgovorio, ali dobio sam umesto odgovora kontra pitanje kada cemo da stignemo u glupi Pirot. Neki su isli u Temsku da zavrse osnovnu skolu, a oni vispreniji i pametniji u Pirot u srednju skolu.

Za razliku od Kalne i Cerove, selo Temska zivi i buja. Mozda je to, ako nije najvece, trenutno jedno od vecih sela u pirotskoj opstini. U okolini je Temacki manastir koji bi putnik namernik trebalo da poseti. Od manastira se kanjonom Toplodolske reke stize do sela Topli do, ili Toplodol, a odatle na Midzor. Iz Temske vodi uski put za selo Ragodes koje ni po cemu nije poznato, bar ne meni. Ali ima jedna krilatica-doskocica koju je moj drug Budja voleo da izgovori u teskim trenucima. Obicno kada igramo fudbal i gubimo, a moral ekipe je na niskom nivou, ili kada se napijemo, a on ima potrebu da bude duhovit. Svima nama, koji ga poznajemo, to je bio znak, da ce, posto nam postavi to cuveno pitanje, iz faze smejanja uci u fazu zla. Inace, mozda nema veze sa celom pricom, ali njegovo pijanstvo ima cetiri jasno definisane faze. Prve dve su vec pomenute, ali valja ih opet istaci. Prva faza je faza smejanja, druga faza zla, treca je faza tisine u kojoj obamre i pusta bale, a cetvrta, koja je trajala dugo, sve dok ne pronadje svoj dom, je faza bele linije, a karakteristicna je po tome sto teturajuci se, ide kuci po sred ulice, prateci belu liniju. Bio je u stanju da obidje ceo Pirot u toku samo jedne noci, ali uvek se budio u svom krevetu. Voleo je da kaze recenicu nekoj devojci kojoj bi se udvarao, sve u nadi da ce je oboriti s nogu. Recenica-doskocica glasi ovako, i nije previse inteligentna, ali je zato efektna: “Kazi Ragodes”, a naivna i nesrecno zaljubljena devojka ociju uprtih u lice i omamljena barsunastim glasom mog prijatelja kaze: “Ragodes”, a onda on odvali tako brzo, da devojka nema vremena ni da trepne: “Ja te jebem, a ti se radujes!” Naravno, mozemo samo nagadjati sta se dalje desavalo, ali sigurno nista dobro po njega.

Za Temsku su vezane price, po predanju, jer ne postoje pisani izvori o tome, vec se  prenose s kolena na koleno, ranije uz gajde, to je nekada bio tradicionalni muzicki instrument u ovim krajevima, a danas polusapatom i putem Interneta, da je u samom selu ili okolini spaljena poslednja vestica negde pred Prvi balkanski rat, i da je ucinjen poslednji lapot jedne gladne godine izmedju dva svetska rata. O vesticama se uglavnom sve zna, a kao sto sam vec napisao put prolazi kroz krajeve gde takve pojave nisu neobicne. Vestice postoje i danas, samo su mozda pritajene ili imaju novo ruho, pa lice na supruge, njihove majke, poneked, u redjim slucajevima istina, na sopstvene majke, poneku stariju sestru, bivsu devojku, muzevljevu svalerku, poneku nastavnicu, direktorku, doktorku, da ne nabrajam vise. Ko zna gde bi nas to odvelo. Inace vestica zna da se prerusi u mladu devojku, i to je najcesce ona koja vaseg muza obrlati, pa on postane opsednut njome. Prepoznaje se i po tome, i to je trenutak kada se mogu spreciti nezeljene posledice, sto se nesrecni i zavedeni suprug stalno osvrce za njom, i gleda u nju opcinjen njenom nesvakidasnjom lepotom i putenom mladoscu, ali ona je zapravo bubuljicava svuda po licu i telu, sa gnojavim cirevima iz kojih siste smrdljivi plinovi, sa presahlim, opustenim sisama, koscatim dupetom, bradavicava i strbava, ali na zalost, to samo moze da primeti nesrecna supruga, a njoj se ionako nista ne veruje.

A lapot, to je onaj divan, sada nekako zapostvljen i zaboravljen obicaj u kome sin stavlja pogacu ocu na celo, i govoreci mu: "Ne utepujem te ja, nego pogacata", iz sve snage maljem udara starca u glavu preko pogace, da sve zvoni. Malo je nedostajalo da nesto slicno uradim jedne zimske veceri, na Badnji dan svom ocu u kuhinji, dok sam po njegovoj zelji i opsesivnom zakeranju za nas dvojicu spremao pasulj prebranac, riblju corbu, tri vrste ribe u nenormalnim kolicinama, djuvec, mesio pogacu, koja se u Pirotu zove kravaj, pite sa kupusom, i krompirom, pitu tikvenik, kompot od sljiva koje se u Pirotu zovu vocce, pekao tikvu pecenku, i jos raznorazne pizdarije, da mi je u jednom trenutku pao mrak na oci, jer jadna starina lezeci u krevetu samo je zapovedala. Na zalost, ali stvarno na zalost, tog prekrasnog obicaja vise nema, bar ga praktikuju u malom procentu ali drugim sredstvima kao sto je pistolj, bomba kasikara, otrov, trodon u latentnim kolicinama, pogresna primena terapije, pa se onda svi kao toboz iznenade sto je iznenada riknuo starac, pa osuju drvlje i kamenje na jadne lekare. Legenda o tome kako je prestao da se obavlja lapot kaze da se to desilo kada je jedan bolecivi sin poveo starog oca u planinu, sto je deo rituala i, u trenutku kad mu je stavio pogacu na glavu, mudri, da ne kazem, umurdareni od straha, starac je, pogledavsi sina velikim smedje-suznim ocima kazao, vise kao savet i briga oca za sina, nego li kao prekor:“Sacuvaj secirceto… Nemoj ga vrljas, sine…” i to sine je naglasio. A kada ga je tupson upitao, sto samo potvrdjuje cinjenicu da sa roditeljima ne treba razgovarati, a posebno ne sa ocevima: “A sto tato?”, on mu je rekao, ocinski, tiho: “Pa, ce potrebe i za tebe jed’n d’n”. I tako, sin se sazalio na oca, sto je kobna greska, a tim cinom  prekinut je lanac srece, i mnoge generacije buducih sinova zauvek su unesrecene.

Stizemo u Pirot, grad pesaka i biciklista. Zato nevestom i neiskusnom vozacu automobila savetujem oprez dok vozi brzinom od 15 km na sat koja je jedino moguca u tom poljoprivredno tekstilno gumarskom gradu. Biciklisti voze po dvoje, troje, petoro jedni pored drugih, i dok okrecu pedala, toliko su zaokupljeni pricom i razgovorom koji vode da ne primecuju nikakve opasnosti na drumu. Sebe ne dozivljavaju kao ucesnike u saobracaju, vec kao centar sveta ili neka bozanstva kojima je sve dopusteno. Obicno su zauzete obe trake ulice, a kada se kojim slucajem desi da je biciklista usamljen, on ne vozi krajnje desno, vec levo. Takodje, biciklisti imaju obicaj da iznenada skrenu pravo na tockove automobila, i tu ne pomaze ni sto psujete, ni sto zatvarate oci i dizete ruke sa volana, ni sto se cudite i krstite, vec samo oprez i oprez.

Razgovori koje vode biciklisti nisu nekakve tajanstvene mudrosti vec su vise sledece sadrzine.

Abe, pita neko, otelise li ti se telcinata, ili, obra li moruzutu, onda, ama cul li si, onija otegal papci, a znatizeljnik ga pita,ma kako, samo da sazna kako je smrt dosla po nesrecnika i da, slucajno on mozda ne pripada ugrozenoj grupi, ili, te iz vabrikutu izneso strug, samo nemoj na nikog da oratis, ce ni uapce, ili, tija i tija pretepal zenu si ka dju je uvatil s toga i toga, a ovaj odgovara, ako, teka nju i trebe, mlogo bese digla nos i na postenu se pravese...

Kao sto se vidi, razgovori su sasvim obicni,  ticu se ovozemaljskih problema, ali da bi covek uzivao u milozvucnosti i lepoti pirocanskog dijalekta mora da zna akcenat, a on se uglavnom nalazi na nepredvidivim slogovima i samoglasnicima, ali to Pirocancima ne smeta da govore kako zele, tako da su tokom razgovora moguce mnoge i neocekivane improvizacije.

Pesaci su vec druga prica. Oni iznenada i bez objave prelaze ulicu. Nikakvim gestom ne nagovestavaju da ce to uraditi, ne gledaju levo, a jos manje desno, vec samo nabiju glavu u zemlju i krenu da prelaze, i to najcesce kada je auto na metar ili pola metra od njih. Onda, vole da stoje i caskaju na samom pesackom prelazu, a kada zastavite automobil kako bi ih propustili, oni uvredjeno i ljutito odmahuju rukom. Ali zato prelaze ulicu sa velikim zadovoljstvom van pesackog prelaza.

Ustvari, kada ste u Pirotu parkirajte negde automobil i zaboravite na njega. Hodajte, setajte i uzivajte u prirodi koja vas okruzuje.