BEOGRAD – PIROT, via SOKO BANJA I KNJAZEVAC, I deo

Milica i ja smo krenuli na put. Naravno, to zvuci jednostavno kada se procita prethodna recenica, ali u stvarnosti nije bilo tako. Od trenutka kada smo usli u kola pa do trenutka kada sam upalio motor, proslo je vise od sat vremena, jer je Milica najmanje sedam puta odlazila u stan ne bi li proverila da li je sve u redu. Kada je napokon rekla da mozemo da krenemo, uz opsku na moj bezazleni komentar koji sada nije vredan pomena, da sam kreten, i da ona ne zna sta trazi sa mnom, konacno su se stekli uslovi da podjemo. I sve je islo nekako dobro, uprkos zamkama na Gazeli, kad je negde kod Kaludjerice na moj sluzbeni telefon stigla poruka. Posto sam ja covek ciste savesti koji mirno zivi, bez imalo straha rekao sam Milici da je slobodno procita. Poruka je glasila ovako:

Morate da mi potpisete ovlascenje da podignem pare ili da parafirate 88 virmana sto je bolje izvinite

Poruku je poslala je Jadranka, sef racunovodstva, i tako prekrsila dato obecanje da me ni po koju cenu nece zvati. Morao sam brzo da razmisljam, pa sam izdiktirao Milici tekst sledece sadrzine da ga ukuca u moj mobilni i posalje. Rekao sam sledece:

Nema sanse! Falsifikujte, smislite nesto, preradite ovlascenje od prosle godine!

Ali sam se u trenutku setio da sam ja gnusoba u posmatranju, i da je ovo mozda jos jedna u nizu provokacija koje me vode na gubiliste, i ujeo se za dupe, jer je poruka otisla, i ispod nadvoznjaka pre naplatne rampe, okrenuo automobil i odvezao se do skole sa sve Milicom koja je dobila tezi oblik ubilackog nagona, gde sam sa neverovatnom lakocom potpisao 88 virmana i obavio nekoliko sluzbenih razgovora sa ljubaznim gospodjama iz trezora, i tako razjasnio sve nedoumice oko pomoci od grandioznih 5000 dinara koje nam je velikodusno podelila nasa Vlada, pa se opet pozdravio sa Jadrankom koja mi je pozelela srecan put i lep provod na Mrtvom moru.

Iskljucili smo sve telefone, i vrlo brzo se nasli na delu autoputa kroz Srbiju koji se nekad zvao simbolicno “Put bratstva-jedinstva”.

Milica se za to vreme zabavlja komentarisanjem Turaka i njihovog stila voznje. Komentari su bili tipa: “kakvi su , kako su prenatrpani, kako voze”, a pritom je zanemarila da mi u nasem prtljazniku, sa oborenim zadnjim sedistima, vozimo samo Tamarinu torbu sa najneophodnijim stvarcicama, koja je prepolovila automobil, nasih nekoliko putnih torbi za svakodnevnu upotrebu, dve zimske gume, televizor , i jos kojekave tricarije za cije nabrajanje bi mi bilo potrebno nekoliko listova.

Turci voze zanimljivo, i takav nacin voznje, kao i druzenje sa njima pratice nas narednih 2000 kilometara, pa pokusavam da proniknem u njihove vozacke tajne . Po registracijama zakljucujem da idu u grupama i da se vodje grupe smenjuju u zavisnosti od umora vozaca. Nesto kao taktika biciklistickih timova na Tour de France.

U njihovom smenjivanju na celu kolone desava se nesto sto ne razumem, ali zbog proklamovane bezbednosti u saobracaju prihvatam sa neodobravanjem. To primecujem kada me gospodin Turcin pretekne, i sad umesto da nastavi sa voznjom on naglo uspori, pa ja onda preteknem njega, pa me onda svi iz tima preteknu i vrlo brzo, jer u proseku voze 150 na sat, nestanu iz mog vidokruga. I stvarno su prepunjeni stvarima, zenama i decom.

Takva zabava je trajala do iskljucena za Aleksinac. Autoput je dosadan, ali Srbija je lepa. Ovog puta sam bio iskreno obradovan jer su u Aleksincu postavljeni putokazi tako da uopste nisam lutao, kao sto mi se to desilo pre nekoliko godina kada sam prvi put vozio za Soko Banju. Tada sam pokazao izuzetan talenat za voznju i snalazenje na nepoznatom terenu, tako da mirne duse mogu sebe da predlozim, ako ne za kapitena nacionalnog tima u orijentiringu, jer, vec sam star, a ono za selektora reprezentacije. Moja refernca je to sto sam tragajuci za putem koji vodi u poznato turisticko odmaraliste, nakon pola sata voznje kroz Aleksinac opet izasao na autoput, sto mi nije bila namera. Ali, ovog puta smo se brzo nasli na izlokanom drumu koji vodi do jedne od najpoznatijih banja sa izuzetnom ponudom raznoraznih prirodnih i neprirodnih znamenitosti. Put vodi kroz prekrasne krajolike, divno selo Bovan, pored Bovanskog jezera, cija zelena i cista voda mami, tako da verovatno davljenje u njemu davljeniku ne bi tesko palo.

U Soko Banji nas docekuje Snezana. Ona je brinula o deci, a deca su tinejdzerke u najgorim godinama sa obiljem nebuloznih ideja u svojim nasminkanim glavama. Nije imala pojima gde su deca, sa kim su, kada odlaze i kada dolaze kuci. Ona samo hukce, kuka na sve nevolje sto su se srucile na nju nejaku, cita knjige, kako obicne, tako i one neobicne sa filozofskim sadrzajem koje niko ne razume, i ponekad popije casicu ljute kada joj se svi smuce. Ako bih morao da potrazim opravdanje nasao bih ga: 1) ona je prosvetna radnica; 2) predaje filozofiju; 3) predaje gradjansko vaspitanje, i mislim da je to dovoljno jer bi me dalje nabrajanje opravdanja za Snezanine vaspitacke metode bacile u duboki ocaj iz kojeg ne bih nikada izasao. A klinke-devojke, dolazile su kuci oko pola pet, sest ujutru, startovale prodavce zetona na autodromu, a mozda su se i ljubile sa njima za neku voznju gratis, i nesrecnu i nejaku Snezanu dovodile do ludila svojim idiotskim prohtevima . To smo saznali Milica i ja od Dunje, kasnije, u kolima na putu za Knjazevac. Saznao sam jos, Dunja mi je rekla, onako usput, da je u nekom nocnom klubu, di dzej pustio pesmu moje grupe Shook Stampedo. Na pitanje da li se pohvalila da to njen tata svira, ona je rekla da je bilo sramota. Ali je jos rekla da su neki pevali pesmu, skakali i polivali se pivom. Bio sam ponosan, i delicem svesti, jer ostatak svesti se borio da automobil zadrzi na sve sjebanijem drumu, svakako srecan. Period od deset godina svirke u bendu, ocigledno, nije bio uzaludan.

Soko Banju bi svako bar jednom u zivotu trebalo da poseti. U njoj ce se nadisati vazduha kakvog nigde nema; nagledace se Rtnja i Ozrena, i na kraju, vratice se nakon boravka u njoj mlad i cio, tamo odakle je dosao. To se primecuje na Snezani. Iako na prvi pogled moze da deluje sludjeno od starateljskih briga, ipak izgleda podmladjeno. Pre nekoliko godina imao sam priliku da se uverim u blagotvornost boravka u Soko Banji. Letovao sam sa zenom, cerkom, vec pomenutom Snezanom i njenom cerkom Stasom. Petnaest dana, koliko smo boravili u tom prekrasnom mestu ja sam imao pritisak ili medicinski receno arterijsku hipertenziju na granici sa mozdanim udarom. Ali to me nije sprecilo da vidim popularno “grudno” i “ocno”, da se popnem se na vrh brda gde se nalazi utvrdjenje sa kog je u bezdan skocila lepotica Lepterija razocarana neuzvracenom ljubavlju. Posetili smo selo Rtanj na planini Rtanj koje je u podnozju vrha, i razgovarali sa nekoliko preostalih mestana, koji su prvi mah pomislili da im u posetu po ko zna koji put dolaze vanzemaljci. I dok su nasi eminentni umetnici okupljeni u likovnoj koloniji “Rtanjski motivi” nadahnuto stvarali kapitalna umetnicka dela, culi smo da je nekada davno to bilo napredno selo, ali ne lezi vraze, krajem sestdesetih partijski vrh stare Jugoslavije odlucio je da zatvori rudnik kamenog uglja “Rtanj”. Ponesen emocijama primerenim urodjeniku koji se susrece sa iznenadnom posetom neobicne grupe ljudi iz njemu nepoznatog sveta, najhrabriji od troje do cetvoro preostalih mestana, gromoglasno je izjavio, tako da su trenu prhnule ptice sa grana, da ce on sada reci istinu, i nece vise da cuti, pa mogu i da ga ubiju?! A istina je da uglja ima, po njegovim recima, za jos najmanje trista godina iskopavanja, ali da je Kardelj to zabranio da se radi, i tu znacajno zacutao, a ja, iako sam imao pritisak 220 sa 140, nikada nisam saznao, uprkos navaljivanju, kraj price. Postavio sam u ocajanju sugestibilno pitanje koje je glasilo ovako: Hocete li nam reci, molim Vas, koji je to motiv imao Kardelj da se odluci za tako nesto sto evidentno nije u interesu drzave, sem da Srbiju i nas Srbe baci na kolena, i tako omoguci prosperitet Sloveniji, sto se, slozicete se sa mnom, mnogo godina docnije desilo? Medjutim ni to nije urodilo plodom, odgovor nismo dobili, on je cutao kao zaliven, mozda je u mislima vec video srebrni metak koji ce mu rascopati srce, a svejedno, pocelo je i naglo da se smrkava tako da smo morali da krenemo uskraceni za jos jednu u nizu istina o jednoj velikoj zemlji i uzrocima njenog raspada. Videli smo grandiozni vodopad simbolicnog imena Ripaljka, za koji nije vezana nikakva legenda, ali, po Snezaninom kazivanju, to je vodopad sa najvisim padom u tom delu Srbije. Tada, kada sam ga ugledao, podsecao je pre na umornog starca sa obolelom prostatom koji pokusava da mokri, mada je Snezana za takav izgled vodopada optuzivala susu koja je tih dana uzimala svoj danak. I videli smo biserno izvoriste reke Moravice, u kome se kao u zenici oka ogleda nebo nad Soko Banjom. Ali, nismo uspeli da se probijemo do Sesalacke pecine jer su nas napali strsljeni i poskoci, pa smo u panicnom strahu pobegli ne videvsi jos jednu prirodnu lepotu kojom nas mami i poziva u svoje narucje Soko Banja.

Snezana nas je ispratila recima kojima je izrazila divljenje nasoj hrabrosti sto krecemo u nepoznat i egzotican svet, i rekla je jos da nam pomalo zavidi, i da se lepo provedemo, a da bi bila ubedljivija u istinitost svojih misli drmnula je na eks jednu rakijicu, otpivsi nakon toga gutljaj nes kafe, i dugo sa decom odmahivala dok je automobil nestajao na horizontu, na putu za Knjazevac.