OBICAN DAN U ZIVOTU PRASLIKARA, Performans u sedam slika

72 DO POLASKA

U Pirotu zivi moj otac. On nije neka atrakcija, ali je moj, pa ga zato posecujem. Star je i bolestan, medjutim, to ga nije sprecilo da sam popije u znak dobrodoslice bocu crnog vina. Kaze da je crno vino dobro za srce i pritisak. Mozda casa, ali… Posmatram Milicu koja divlja sto Dunje nema iz grada, a pola jedan je po ponoci. Kako bi amortizovao napetost koja je pretila da preraste u ogoljeni sukob izmedju muzjaka i zenke, moj otac je rekao kako je i on imao slicnih problema, i kako ih je resavao sa lakocom. Obracajuci se Milici rekao je:”…Te, Milice, teka je i moja pokojna Javorka, da dju pomenem, Suzanu, cerku mi, vacala za gusu… Tuva, kod jelcete…Pa teka je bila golema, kao Dunja… I ona bese zadocnila jednus… Ja nju orati, mani Javorce, mani zeno, ne seciraj se, takva su ti dan’snja deca, ali ona zapela, pa zapela… Nervozna si je bila otkako si je… Ic  neje umejala da zivi… Ma mlogo ste na Dunju raspustili dizgini… Ja moja deca nes’m teka vaspitaval… I Zoran i Suzana su me slusali…” i kao potvrdu svojih secanja i vaspitackih umeca popio u jednom gutljaju hladno pivo, a onda rekao kako pivo ne treba piti, jer od njega stomak postaje tvrd.

Zaboravio je da kaze, da je recenica kojom mi se najcesce obracao kada sam bio Dunjinih godina, ili mladji, uzrasta kada vaspitanje daje najbolje rezultate, glasila ovako:”Ja cuzda deca vaspitavam, a tebe ne mog’o da vaspitam!” I da me je najcesce uporedjivao sa drugom decom iz komsiluka i familije, koja su bila vaspitana, vredna, pametna, odlicni djaci, a vaspitacke metode  potkrepljivao uz kais, tako da sam u jednom periodu odmah, cim bih negde ugledao kais pocinjao da placem. Kada je shvatila da postoji cudna veza izmedju kaisa i placa, pokojna baba Mila, njegova majka, koja je i sama jednom dobila po ledjima kada je bezuspesno pokusala da me odbrani dok  me je  tukao zbog dobijene jedinice na domacem zadatku  koji je on uradio, u mom prisustvu bi sakrivala sve sto podseca na kais. Cak  je prestala da peva poznatu pirocansku pesmu “Oj devojce Pirocance”, jer se u jednom stihu pominje kolan. Za mene, to su bila bolna iskustva, i ne secam se da mi je prijalo.

Nakon zucne rasprave, u kojoj je moj otac drzao Milicinu stranu, iznerviran skacem na bicikl i krecem u potragu za bludnom kceri. I vidim je; ide kuci sa drugaricom i drugom, i pita me gde sam krenuo? Deca su ljubazna i pozdravljam se sa njima. Rekao sam da je dedi pozlilo, pa idem po lek u dezurnu apoteku. Odvalio sam gnusnu laz koju su naivna decica progutala. Bila su iskreno zabrinuta zbog dede. Osecao sam se jako glupo. To sam kasnije, biranim recima, rekao Milici, ali ona nista nije odgovorila.

Pirot je pravo mesto ako zelite da uzivate. Cak su i braca Bugari dosli do tog zakljucka. U dva navrata, u oba svetska rata, oni su okupirali grad, a za njihove vojskovodje i vojsku koja bi pompezno umarsirala, rat se upravo tada zavrsavao jer su ostvarili cilj, da zauzmu “hubavoto gradce Pirot”, sto ide u prilog tvrdnji da u mom rodnom mestu moze da bude jako lepo… Neko krace vreme, naravno…

Zivot u gradu osamdesetih godina proslog veka opisao sam u romanu pod radnim naslovom “Kratki roman o Sidu Beretu” , a koji verovatno za zivota necu objaviti, jer sam priglup da ucinim bilo sta prakticno, i u svoju korist.

Da bi vam bilo lepo u Pirotu, preduslov je budete sami… Da pored vas nisu otac, zena, cerka, vec samo Stara planina, Vlaske planine, jezero, reka, kej, uspomene, pogled na velicanstveni i intrigantni Basarski kamen, za koji je vezana legenda... Naime, kada biste pozeleli nesto neostvarivo obicno bi se reklo:”Ce ti se ostvari ka se otrtis na Basarsci kamik!” I jedne zime, pre dve ili tri godine popeo sam se na Basarski kamen i skinuo gace; ali necu da kazem da li se moja zelja ostvarila. Neka to bude tajna. Ko zeli moze da  proba…

Okolina Pirota je izuzetna.  Pruza dosta toga novog, i neocekivanog. Iznad sela Rsovci nalazi se pecina u kojoj je naslikana freska celavog Isusa. Sad, da li je umetniku nestalo boje za Isusovu kosu, ili ga nisu platili dovoljno pa se rasrdio, i radio po principu “koliko para, toliko muzike”, ili je nesto drugo po sredi, strucnjaci razbijaju glavu time vec stotinama godina unazad. Ko ima srece da pronadje osobu zaduzenu da cuva pecinu-crkvu moze videti jedinstveni prikaz Isusa Hrista. Meni se to nije desilo, ali da budem iskren nisam se nesto pretrgao da po selu trazim cuvara pecine. Jednom kada sam imao napad vere, i  kada sam ga trazio, on je bio u kosidbi, pa u zetvi, pa su ga ujele zmije, pa je sisao u grad, pa je otisao kod nekog na pojatu “…i koj ti ga znaje kada ce se vrne”, pa se nadzuval, pa se razbolel, pa mu umrel nekoj, pa otisl u Caribrod, pa mu lipsalo kuce, pa mace, pa klal jagnjista, te spi, te plevi moruzu, te siri siranje, te kreci kucu na komsiju, te u drva otisl, i tako dalje, i tako dalje… Ali ko je uporan moze uspeti u tome, sto mu iskreno zelim.

Selo Rsovci krije jos nekoliko tajni. U okolini sela, ispod nekog od tri vrha, koje podsecaju na egipatske piramide, sahranjen je niko drugi do sam Atila Bic Bozji, sa svim blagom, ljubavnicama, zenama, omiljenim konjem, raspadnut ziv od sifilisa. Bar tako prica kaze. Ima u tome neceg, jer u okolini Pirota postoje sela, od kojih je najvece i najpoznatije selo Topli do, u kojima postoji endemski sifilis. Boravak u tim selima i susret sa mestanima, neodoljivo podseca na atmosferu Pazolinijevih filmova. Svojevremeno, tu je vrvelo od trgaca za izgubljenim blagom. Ali, niko ga nije pronasao, jer nisu pre svega pronasli zapis, a gde bi mogao da se nalazi zapis niko ne zna. Mozda je zakopan ispod nekog hrasta koji je revnosni cuvar pecine-crkve isekao, i tako zametnuo svaki trag, pokopavsi svaku nadu da ce se ikada otkriti basnoslovno blago sa kojim je shranjen veliki vojskovodja. To mu dodje kao potraga za iglom u plastu sena.

U okolini Pirota nalaze se dva izuetna manastira na reci Jermi, koja je usekla jedan od najlepsih kanjona. U jednom manastiru mozete videti prikaz svetog Hristifora , psoglava sa magarecom glavom. To je onaj iz reda bica koja su prvo jela ljude, a kada su shvatili da ljudetina nije najukusnija, u poredjenju sa jagnjetinom ili svinjetinom, a tek jaretinom, onda su postali milosrdni, pa su im pomagali. Zasto je naslikan sa magarecom glavom nikada nisam saznao. Jedne godine, leta, tako vrelog da je uzareni vazduh igrao pred ocima, kada sam posetio manastir, pokusao sam da saznam tajnu freske, zaintrigiran njenom neobicnom kompozicijom. Tada sam bio svrseni student druge godine Fakulteta likovnih umetnosti koji sebe, u svojoj narcisoidnosti i samoljublju vec smatra strucnjakom za slikarstvo uopste, a posebno za fresco slikarstvo, jer je u poslednjem trenutku odustao od toga da izadje na ispit na kome je trebalo da polaze staro srpsko slikarstvo, i na kome bi sigurno pao. Pitao sam jednu kaludjericu, a ona me je uputila na drugu, a ta druga mi je kao iz topa odgovorila na postavljeno pitanje: “Koj ti ga znaje. Teka ga je umetnikat nacrtal”. I to je istina. Tako je naslikan.Mozda sam nesto vise mogao da saznam pre nekoliko godina od staresine manastira, nekog popa iz Krusevca kome se u snu ukazao manastir, pa je, kako to vec sudbina odredjuje, dosao na mesto svojih snova vodjen glasom svevisnjeg da ostvari misiju zbog koje je rodjen. Ali on je bio zaokupljen gajenjem nojeva, mozda prezauzet u zelji da stvori posebnu vrstu, Pirocanskog noja, pravljenjem montazno-demontaznog mosta preko Jerme, uvodjenjem rasvete u manastirsko dvoriste, sredjivanjem konaka i soba za putnike namernike i gospodu, ljude  dubljeg dzepa. U svakom slucaju, u manastir su usle moja zena i njena prijateljica, a ja sam ostao kraj Jerme bacajuci  kamnecice dok su one uzivale u drustvu popa. Nikada nisam saznao sta su tamo radile, ali po povratku iz manastira bile su neobicno vesele, a ne skrusene, sto bi covek ocekivao. Cuo sam da stresina manastira vise nije staresina, put gospodnji odveo ga je dalje, o nojevima nista ne znam, mozda ih je poveo sa sobom, a mozda su i pojedeni, ostao je most, i svetlost osvetljenog dvorista manastira, koja kao svetionik pozdravlja putnike sto tuda prolaze u nocnoj tmini, ne dozvoljavjuci im da lutaju i zalutaju. Ali treba biti iskren i reci da je on uradio veliku stvar za dobrobit svih, a to se jedino pamti, koja ostaje u amanet ziteljima Sukova.  Ja ionako idem drugim putevima, tako da ko zeli da sazna  zasto je sveti Hristifor psoglav, nacrtan sa magarecom glavom, morace sam da ode u Sukovski manastir.

A u manstiru Poganovo, ukoliko vam sadasnje bratstvo dozvoili, odnosno ako ste hriscanin po njihovim merilima mozete uzivati miru manastirskog dvorista sa pogledom na predivan krajolik, i ocuvanim freskama, sa jedistvenim, originalnim prikazom Belog andjela na Hristovom grobu. Iz manstira su za vreme Drugog svetskog rata, “bratkovci” odneli na cuvanje u  Sofiju, i jos je nisu vratili, predivnu dvostranu ikonu Bogorodice, naslikanu cudesnim plavim pigmentima. Nekada je u manastiru bilo sestrinstvo a, kao sto malocas rekoh, sada je bratstvo koje, za ukus obicnog vernika, ima malo cudne arsine. Ali, ko sam pa ja, da o tome sudim. Simvol vere je sveta tajna, za obicne smrtnike nedokuciva, i sto pre smrtnik prihvati da je gresan, bice mu svakako lakse, ma kakve ga nedace i dileme spopale i vukle na stranputicu u zivotu.  Pre nekoliko godina prilikom krstenja jednog junose u manastiru, Milicinog brata od ujaka, izbaceni su iz naosa u trenutku kada je sveti cin dostigao vrhunac, njegovi prijatelji Islandjani, koji su prevalili onoliki put samo da bi videli kao  izgleda jedna od najbolje cuvanih hriscanskih tajni. Ko zna, da nisu onako brutalno isterani mozda bi primili pravoslavnu veru. U jednom trenutku kad su kumovi uveliko pljuvali na sotonu, zagrmeo je glas, tako strasan, da su se svima sledila srca. “Vikinzi napolje!” Odjekivalo je za jadnim ostrvljanima kao da je proradio vulkan, dok su pokunjeni uzurbanim koracima napustali portu. E sad, da li je bilo na mestu da se svesteno lice onako izdere i utera svima strah u kosti, ne znam, ali mozda su dragi gosti sa ledenog ostrva mogli bar da skinu slemove sa rogovima u toku krstenja. Ko ce ga znati. Istina je uvek tamo negde, a nije na meni da sudim. Ne treba biti strog sudija. Ljudi smo.

Jedino sto moze da deluje depresivno je to sto setajuci gradom sa bandera i stabala drveca gledaju nasmejana lica mrtvih sa umrlica. Ali to se moze shvatiti kao opomena da se potrudite da zivot prozivite smerno, ili krajnje raskalasno. Ko kako voli… Ja sam izbrao ono drugo, ali to se desilo na podsvesnim relacijama, tako da se uopste ne osecam krivim…  

Ukoliko imate, obavezno posetite rodjake, jer ce se potruditi da vas ocaraju gostoprimstvom koje je nadaleko poznato. Uvericete se da su price o Pirocancima i njihovoj skrtosti grube neistine. To nam dokazuje moja sestra od tetke, Andjelka, kod koje smo svratili. U kratkom vremenskom intervalu, nekom magijom, koja me je podestila na pricu sto je davno procitah, “Stocicu postavi se”, ucinila je da sto u trpezariji bude prepun raznoraznih djakonija. I dok mezetimo i pijuckamo domaci liker od visnje, razgovaramo. Ona je odusevljena sto se spremamo na takvo putesestvije. Mislim da je jedina. Uostalom, ona mi je uvek davala podrsku kad god bih bio na dnu, a to se cesto desavalo, posebno u jednom mracnom periodu mog zivota, za koji sada, sa godinama koje su prosle, mislim da je bilo nesto veoma kreativno sto mi se desilo, i iz koga mogu dalje da crpim energiju. Mozda zato sto smo oboje slikari, i mozda zato sto sam zahvljujuci njoj zavoleo slikarstvo. I mozda zato sto mi je donela, kada sam lezao u bolnici nakon operacije, blok i prave pastele. Mozda zato sto sam kao decak od cetiri ili pet godina mogao da sedim  u njenom ateljeu i uzivam posmatrajuci je kako slika sliku, koja me je opcinila, zelenim i dubokim crvenim nijansama, koje su u cudesnoj harmoniji zracile sa platna. Mozda zato sto me je uvek vodila sa sobom, cak i na sastanke sa, tada momkom, a sada muzem. Sto sam imao dozvolu da gledam kako se sminka pred ogledalom, i sto je taj ritual trajao satima dok ona ne bi bila zadovoljna. Sto me jednom iz cista mira odvela u Beograd. Putovali smo vozom, cuvenom “Panonijom ekspres”, koja je iz Sofije isla za daleki Istocni Berlin kroz sve zemlje Varsavskog ugovora, i nikada nije kasnila manje od 560 minuta. Dok je voz polako milio ona je pricala price o Indijancima, a ja sam ih na vrhovima Sicevace klisure video. I sto mi jednom pokazala model ljudskog mozga, i satima kasnije objasnjavala cemu on sluzi, mada je meni sve to bilo komplikovano, a onda je tetka prekratila moje muke, i mi smo jeli pohovani teleci mozak. Sa ushicenjem sam govorio kako sada jedem sivu masu, pa cu pojesti mali mozak, onda cu preci na ceoni, pa na centar za pisanje, i sve je bilo lepo, a onda se pojavila moja rodjena sestra koja je rekla da svako jede ono sto mu nedostaje, a ja sam pitao sta ona jede kad je toliko pametna, i sta njoj nedostaje, a ona mi je odvalila samarcinu… Sada zivi u blizini keja, i sa radoscu prica kako ce u penziju, kako ce se konacno opet posvetiti slikanju, i cuvanju unuka.

Setajuci tako kejom, stizete do zeninih rodjaka, sto je poseban kuriozitet. U gostima smo kod Milicine sestre od tetke.  Obozavam Milicinu sestru od tetke, jer jedino ona moze u kratkom vremenskom intervalu da kaze vise reci, recenica i misli od moje zene. I jos moze u istom trenutku da izgovori dve, a kada je posebno inspirisana, i vise recenica koje se ticu sasvim razlicitih tema. Ostaje Milici za utehu, ako ima utehe, to sto je Nada starija od nje nekoliko godina. Ali Milica zna da napravi najtuznije lice na svetu… Mada je mrtva trka izmedju njih dve. I dok sedite na terasi sa pogledom na Nisavu, uzivate u svim pirotskim specijalitetima kojima je prepun sto, domacem vinu, koje ima posebnu car, jer pijuci ga  padate u blazenu omamljenost a price, razgovore i ogovaranja koje Milica i njena sestra od tetke vode ne razumete, i deluju vam jako daleko. Sa saosecanjem i  precutnim razumevanjem koje moze da se razvije samo izmedju muzeva sestara, mi ispijamo trecu bocu belog domaceg vina, a ono nas, kao nektar vodi kroz tisinu u kojoj obojica uzivamo, svesni da je zivot prolazan, i da sutra, kada se budemo probudili nece nas boleti glava, a ako imamo srece, sto spada u domen naucne fantastike, ali valja mastati, probudicemo se pored neke zene koja nije nasa.

Naravno, tri dana koja provodimo u Pirotu ovog puta prolaze u povisenoj napetosti, nasim odlascima do buvljaka, i vracanja na buvljak, bar deset puta u toku dana jer se Milica, uvek kada se vratimo i ja sednem da se odmorim i prostudiram mape, seti da je nesto vazno zaboravila da kupi, a to vazno su uglavnom nepotrebne gluposti. Medjutim, sve to nju cini nervozniljom nego inace.

Nervozom je zahvacen i moj otac. Imam utisak da se on na neki svoj nacin oprasta sa nama, zauvek. Cak sam u jednom trenutku gledajuci ga kako krisom ispija “stogramac”, pomislio sa uzasom, sta cu ako on umre, a ja sam negde u Siriji. To mi rodjena sestra nikada ne bi oprostila. Proveo bih se gore nego onomad kada me je izbacila iz kolevke, kada sam imao nekoliko meseci, a ona sedam godina. Naravno da se toga ne secam, ali posledice postoje. Gore bih prosao nego jednog leta, a imao sam tada  oko sest godina. Igrajuci se u pesku, u crveno-narandzastim kupacim gacama, odjednom sam shvatio da se nesto desilo medju nogama, nesto cudno a prijatno. I tvrdo, a pa sam naslutio da to ne sluzi samo za pisanje, vec i za nesto drugo a lepse, sto cu mnogo, mnogo, mnogo godina kasnije saznati. Hteo sam da podelim otkrice sa nekim, ali blizini su bile samo moja rodjena sestra i moja sestra od tetke , koje su se suncale na terasi. Da je bio u blizini pas Dzeki, ja bih spoznaju podelio sa njim, ali on se je negde sakrio od jare. Veseo, otrcao sam do njih, i prekinuo  ih u sanjarenju, pokazavsi im ono cime sam bio zadivljen. “Pogledajte, dzinovsko!!!”, vikao sam razdragan, ali one, umesto da budu odusevljene onim sto su videle, grohotno su se nasmejale, i nastavile sa izrugivanje. Bio sam postidjen. Trenutak u kome se sve to desilo, u kome se srusio moj mali svet, a muskost ozbiljno poljuljana sanjao sam godinama kasnije budeci se obliven znojem i prestrasen. Zbog toga su me, uistinu, a ne zbog mog straha od grmljavine i groma vodili kod nekakvih baba koje su mi “gasile ugljevlje” i topile olovo, kako bi me rasacinile uroka. A sta je njima bilo smesno, stvarno ne znam? To sam mogao da ocekujem od moje rodjene sestre. Znala je ona da me opauci ponekad iz cista mira, i da se nakon toga pravi nevesta, dok sam ja trazio zastitu i odmazdu od mame i tate. Ali Andjelka, od miloste zvana keka Ana…    

Moram reci, da ne bude zabune. Nije moja sestra toliko surova, kao sto bi se nekom nesmotrenom i povrsnom citaocu ucinilo na prvi pogled. Super je ona. Kupila mi je jednom za rodjendan knjigu koja je za mene imala status relikvije. Stalno sam je nosio sa sobom maltretirajuci okolinu da mi procitaju neku pricu iz knjige. Uglavnom niko nije hteo da cita izgovarajuci se nekim precim poslovima, pa sam morao sam da naucim da ovladam tom vestinom. Knjiga je govorila o zivotinjama i pticama, i bila je tuzna, a napisao ju je Ahmet Hromadzic. Ocaravale su me ilustracije. Knjiga se zvala “Patuljak vam prica”. Onda, jednom je kupila karte i naucila me da igram Crnog Petra. Kada bi spavali zimi u istoj sobi, tamo gde je bio televizor, ona bi, kada bi nasi roditelji zaspali, i kuca utonula u tisinu, ukljucivala televizor, a ja, zavetovan na cutanje, uzivao sam u serijama kao sto su “Inspektor Kolumbo”, “UFO leteci tanjiri”, i nekim filmovima koji bi pocinjali oko pola deset, deset uvece. I nikada mi se nije smejala kada bi pronasla neku pesmu, koje sam opsesivno poceo da pisem u sedmom razredu osnovne skole, a sakrivao od svih. Volela je da cita casopis “Dvoje” koji sam ja sa uzivanjem gledao kada bi ona otisla u skolu, a ja uletao u njenu sobu. Naucila me je da igram jamb, i nije me cinkarila kada bih joj ukrao neku cigaretu. Kao klinka, najlepse je od svih koje poznajem, cak i od keka Ane, znala da nacrta klizace na ledu. I slusala je ozbiljnu muziku, tako da sam cesto sa ponosom govorio mojim drugarima o tome kako je moja rodjena sestra nesto posebno.

Ali, kada bi Danilo umro, a ja bio u dalekom svetu, a ne kraj ocevog samrtnickog uzglavlja, to sigurno ne bi bilo u redu. Bio bih prokuzen od cele porodice. Naravno, kako to ide, i kako groznicavo radi mozak u takvim, kriticnim trenucima, dosao sam na spasonosnu ideju, da ce oca staviti u zamrzivac, a ja bih vec nekakao stigao iz Sirije, platio troskove dubokog zamrzavanja i sahranili bismo ga uz sve pocasti kako to dolikuje jednom ocu.

Pored toga sto krisom popije svako drugo pice, on cini to i javno, sa Milicom, a ponekad i sa mnom. I dok Milici uliva samopouzdanje, sokoli je i ponasa se kao da razume sve sta se desava, meni upucuje prekore, a najstrasniji je kada mi kaze, osvrcuci se na putovanje, da je sva sreca sto Javorka nije ziva, inace bi tesko prezivela sve to. I naravno, odmah nakon toga stize recenica: “Kude li ste zapeli da se vlacite? Sto devojceto (misleci na Dunju) vodite sas vas.” A onda nategne novi “stogramac” koji izvuce odnekud kao madjionicar.

Pored Danila, oca, cerke Dunje i zene Milice jedino sto jos moze da zagorca zivot su, preko dana muve, a nocu komarci. Ali pametni dvonozac je doskocio njima i izmislio muhotepac kojim maltim po ceo dan, i aparat protiv komaraca, kojim trujem sebe zajedno sa njima.

Dosao je dan putovanja. Vreme se odbrojava. Napetost, nervoza, dostizu vrhunac. Pretpostavljam da se tako osecaju clanovi posade spejs-satla. U neku ruku, to i jesmo. Iscekuje se Tamarin dolazak.

Ja sam se tog jutra, u nedelju, probudio u cetiri ujutru kako bih zaspao u devet uvece, jer smo planirali polazak u pola cetiri u ponedeljak ujutru, i celog dana radio sam niz besmislrenih stvari,  nadajuci se da cu se izmoriti i zaspati kad pozelim.

Preko dana svracaju komsije. Osecao sam se, nakon razgovora sa njima, kao bolesnik koji umire od teske i neizlecive bolesti. Pruzane su reci utehe i ulivana nada. Jedino je najbolji prijatelj mog oca, njegov ispisnik, cika Danca, rekao:”De, ako imas od recijutu davaj da ispijemo, samo nemoj da oratis mnogo, da ni ne cuju mojte cerce. Ce bude posle recija buruntija.” Posle prvog gutljaja rakije razvezao je pricu kako ce on i moj otac da umru, pa kako ce njih dvojica da odu u staracki dom, pa kako nece moci da idu sami u klozet, pa kako je radio na zeleznickoj stanici u Caribrodu… A posle trece casice se rasplakao.

U jednom trenutku poslo mi je za rukom, oko pola deset uvece, kada su konacno Milica i Dunja izasle iz kuce da sacekaju Tamaru, da utonem u nesto kao san. Prethodno sam im pripretio smrcu da budu tihe, sto su one donekle postovale. I sve je bilo lepo, mozda bih zaspao, da nije najstrasniji glas, kakav moze da stvori ljudsko bice, ispod otvorenog prozora sobe u kojoj sam lezao kao na odru, zabrundao takvom silinom, da su se pored mene verovatno prenuli mrtvi iz vecnog sna sa groblja udaljenog nepun kilometer od nase kuce, a strazari, koji cuvaju ostatke kasarne u nasem komsiluku, pripucali. To je bio moj otac koji je sebi dao zadatak, a to niko nije trazio od njega, da cuva moj san, i kao kerber, sedeo je ispod prozora sobe u dvoristu. Smisao brunadnja je bio sledeci: “Dobro vece, dobro vece momce! Ma te, onija mojti sasavi sin leze da spi! Pa ja izlezo da ga ne budim! Te, jutre cidu tamo, po Tursku li, Siriju li, koj ti ga znaje kude! Pa kakvo da mu kazem? Koj na deca moze nesto da orati! I ka prooratis, oni zinu ko klenovi!” Svoju tiradu zavrsio je, izazvavsi sazaljenje kod slucajnog prolaznika, recenicom:“Cuti si Danko”. U jednom trenutku zazvucalo je kao da opet Godzila napada Tokio, ili kao da se sa Stare planine spustio medved kapitalac koji je zadihan pobegao ispred pusaka bugarskih lovaca. E, meni se tu srce razlupalo, poceo sam da se tresem, izasao sam iz sobe u dvoriste i seo pored njega. Zagrlio sam ga. Gledali smo se. Njegov tuzan pogled i suzne oci govorili su sve. Lice mu se pretvaralo u grimasu koja je podsecala na sestomesecnu bebu koja je ucinila nesto neprijatno pa ne zna da li da se smeje ili urla. To je moj otac, a ne jeti sa Himalaja. U to su stigle cvrkutave Milica i Tamara, prekinuvsi pastoralu, tu cudesnu i neraskidivu vezu koja se samo jednom uspostavlja izmedju oca i sina, i to najcesce kada se najmanje ocekuje.

Izjavile su da nece spavati celu noc. Onda sam rekao da krenemo odmah. Onda su skocile na mene u nameri da mi iskopaju oci, narocito Milica. Onda sam se povukao u sobu i popio bromazepam, i dok sam padao, ali zaista padao u san, kao iz neke daljine, cuo sam oca kako tuznim glasom moli Dunju, koja tek sto je stigla iz grada, da nalije bokal vode i stavi ga na stocic u hodniku; i cuo sam Tamaru i Milicu kako cavrljalju i kikocu se, onako, kako to samo zene i dobre prijateljice znaju. Idilu, i krhku harmoniju, povremeno je narusavo histericni Dunjin vrisak kojim je pruzala otpor nekoj Milicinoj ideji, ali ja sam vec bio daleko, blazeno se zahvaljujuci onome ko je izmislio bromazepam i bensedin, i lsd, i mak, hasis, pejotl i sve sedative i antidepresive. Predlagao sam ga za Nobelovu nagradu, ako je vec nije dobio, a preda mnom su pocele da se roje slike, isprva maglovite i nepovezane koje su me uvodile u sasvim nove prostore, koje samo mogu da nam podare snovi.

BEOGRAD - PIROT, via SOKO BANJA I KNJAZEVAC, III deo

Put izmedju Knjazevca i Pirota za stanovnike tih krajeva ima status puta svih puteva. Neka vrsta arhetipa. Svaka pomisao nekog putnika namernika da se otisne u avanturu putovanja, unapred izaziva mucninu, i sijaset drugih psihosomatskih problema, kojima nesrecnik ne moze da otkrije poreklo, jer se javljaju iznenada, i u nevreme, a karakterisu se najcesce neobicnim promenama raspolozenja. Ne pomazu lekovi za smirenje, ne pomaze autopsihoterapija, koja je najcesce kontraproduktivna, jer se ne odvija pod budnim okom strucnjaka. Preplaseni pasazir prepusten samom sebi sve vise tone u ocaj, i, koliko god se trudio, ne moze da objasni poplavu uspomena, uglavnom neprijatnih i davno zaboravljenih, koje svom silinom izbijaju na povrsinu, kao voda u planinskom vrelu.    

Jednom sam bio svedok nevolja putnika spremnih da se otisnu u neizvesnost, a za divno cudo nevolje nisu spopale mene. U pitanju je bila moja cerka Dunja.

Jedne godine, neposredno posto smo zakoracili u novi milenijum, resio sam da povedem porodicu na put do Knjazevca, kao sto su nekada vodili mene. Motiv je bio jasan:

Prvo malo se bolje zivelo i imalo vise para, pa je covek mogao sebi da priusti neko malo putovanje, kao i da kupi skroman poklon tetki.

Drugo, povukla me nostalgija za prohujalim vremenima, ili nesto slicno sindromu poznatijem kao “zal za mlados”, ali sa tim problemom cu se suociti deset godina kasnije, odnosno, upravo sada dok kucam ove redove.

Trece, naivno sam mislio da ce se ideja dopasti, da cu naici na razumevanje i podrsku kod bliznjih, i poslednje, cetvrto koje je mozda pre prvo, hteo sam da se pohvalim time da sam uspeo da stvorim kakvu takvu porodicu, sto naravno, niko nije ocekivao od mene. Od mene se pre svega ocekivalo da ne zavrsim osnovnu skolu, da u najboljem slucaju budem cumurdzija, katrandzija, kalajdzija, krecar, ciglar, taljigas, besprizornik, bandit, vucibatina, lezilebovic, klovn, sto sam sve to sada, samo na malo sofisticiraniji nacin. Tek toliko, da se utesim.

Medjutim, cim sam predlozio Milici i Dunji da skoknemo do moje tetke, odjednom, a da nikada pre nije isla tim putem, Dunja je pocela da urla i place. Cak i obecanja da cu joj na vasaru kupiti Barbiku nisu urodila plodom. Prvo sto je rekla bilo je da Barbika nece biti prava, vec rumunska ili kineska, a zatim, rekla je da ce joj biti muka u autobusu, i da ce sigurno povracati, a mozda se i onesvestiti, jer je put los. I tako, u prvom trenutku pomislio sam da se preda mnom potvrdjuje Jungova teorija o kolektivnom nesvesnom, ali kasnije, u toku istog dana, nakon temeljnog istrazivanja shvatam da je Milica uplela svoje duge prste u sve to, i sistematski, kako samo brizna majka ume, maloletnoj i nejakoj Dunji promenila svest, tako sto je od veselog, radosnog i ljubopitljivog deteta sa izrazenom notom samopouzdanja, napravila nesigurnu i uplasenu devojcicu. To me je razgnevilo, ali, to moram teska srca priznati, nisam imao podrsku svojih roditelja da ostvarim svoj naum, jer su mi govorili na cistom pirotskom dijalektu: “Kude si zapel da ides” ili “Kude ce se vlacite s’ga, vidite li da ste bez pare” ili “Ma, putat jos nesu asfaltirali i mnogo je los, ce bude muka na Dunju” ili “ Ma kakavo c’idete, ono u Knjazevac nema nikoj” ili “O, ono osipnuli za vas” ili jos gore “Tetkati razmita za vas”, iako sam pouzdano znao da je tamo moj brat, i culi smo se, a njemu bi iskreno bilo drago da se vidimo, jer se pre toga nismo videli godinama. A jos kada sam saopstio moj plan da se posle Knjazevca spustimo u Svrljig, i tako obidjemo tetku sa majcine strane, a put vodi preko Tresibabe, kulminacija je bila potpuna. Cuo sam kako moj otac objasnjava, u maniru pravog i neprikosnovenog ALFA muzjaka, sto bi se moglo protumaciti kao nekakvo opravdanje mog ludila, ili neka neodredjena podrska samoj ideji, Milici i bolesnoj majci koja u transu vec vidi katastrofe koje ce nas snaci na tom putesestviju. Gledaju ga, kao omadjijane, pravo u oci gutajuci svaku njegovu rec: “Ma, manite ga, on je vrtoglav. Pa znajete li vi kak’v je putat preko Tresibabu? Tova su sve krivine!” Istina je da sam bio “vrtoglav” kako je rekao moj otac, jer sam u ocajanju isao stepenicama po kuci gore-dole urlajuci, ali niko me nije slusao, a jos manje uvazavao, vec su kao nekakvo tajno udruzenje, koje se ne obazire na moje ocajnicke vapaje, argumente, psihicko stanje, sedeli u jednoj sobi i kovali paklene planove kako bi me odvratili od te samoubilacke misije. Dunja je sluzila kao paravan, a ja sam nemocan i razoruzan na delu prisustvovao bezocnim manipulacijama od strane mojih roditelja, naglasavam ucitelja, sto samo po sebi ima izvesnu tezinu, i zene Milice, koja je pristala na jednu takvu neprincipijelnu koaliciju. Ali, nisam odustajao, i mi smo jednog vrelog popodneva krenuli na put.

Od ranog jutra, iako je autobus po redu voznje kretao u tri popodne, Milica je prenaglasenom majcinskom brigom kljukala Dunju tabletama protiv mucnine, tako da je Dunja povratila  nesto neodredjeno pre polaska na put, a pritom joj nista nije davala da jede kako detetu ne bi bilo muka, sto je dovelo do toga da obamrlu devojcicu i histericnu, preplasenu zenu koja se nesrecno udala za jednog besnog skota, posmatraju putnici prepunog autobusa koji podeca na vagon Indijske zeleznice a koji su krenuli na vasar. Jos smo bili cudniji, i tretirali su nas kao strance, zato sto nismo govorili dijalektom, vec nekakvim cudnim jezikom, sto samo znaci da smo imali sve privilegije u toku voznje, i ustupljena su nam prva sedista u autobusu, odmah iza sofera, sto je putovanju dalo posebnu draz, a meni priliku da njima dvema pokazujem prirodne lepote kojima obiluje taj deo Srbije.

Ali tako je to bilo tada, na samom pocetku novog milenijuma.

Medjutim, prozborio bih koju rec o samom kraju kroz koji put prolazi.

O njemu se ispredaju najstrasnije moguce price o raznim cudima koje su se desavala putnicima namernicima, u sta i sami mozemo da se uverimo, uskoro, po prvom mraku. To je put na kome i dan danas mozete sresti razna vilinska bica, avete, alamunje, put kojim, sada sa pojavom globalizacije kao novog svetskog poretka, ne prolaze tako cesto Todorci i psoglavi koji su u davna vremena prvo jeli ljude, a kada su zasitili njih, onda su postali dobri pa su im pomagali oko sakupljanja letine, gradjenja mostova preko nabujalih planinskih reka, mlevenja zita u vodenicama. Ponekad su to olalije prerusene u raskosne zene, koje zavode muskarce, najcesce ozenjene muskarce sto je jos strasnije, djavoli i djavolci, ale i bauci, vile rusalke i vilenjaci, pokoja vestica i poneki ten’c. Za Hobite, i trolove nisam siguran. Mislim da nisu vidjeni, bar nema podataka. Sve o njima mozete naci u Tolkinovom kapitalnom delu "Gospodar prstenova" u kome je na alegorican i dopadljiv nacin predstavio stanje sveta u vreme Drugog svetskog rata. Ali ne zaostaju puno u prikazu stanja sveta u tom periodu nasi pisci, a, i filmadzije, Bulajic i ekipa oko njega, pa mi i danas navru suze na oci kada citam neku knjigu ili gledam film o titanskoj borbi svih nasih naroda i narodnosti protiv mrskog nam neprijatelja i okupatora. A to, sto su bratski narodi i narodnosti kasnije, pedesetak godina posle zavrstka rata, opet prikazali herojsku borbu na opste odusevljenje cele planete, i sa neskrivenim zadovoljstvom se poklali, kazuje samo o cojstvu, junastvu, istinoljubivosti i neopevanoj gluposti i zatucanosti ljudi koji zive na ovim prostorima, kao i o njihovoj nesposobnosti da primete, a potom se udenu bez pravljenja sranja u istorijske, i druge procese koji su neminovni, a najcesce nisu po njihovoj volji. Ali, inteligencija je bozji dar, a Bog dugo nije boravio ovde.

Na obroncima mogu se i sada videti oroigrista, pa savetujem da, kada naidjete setajuci gustom sumom na neko takvo mesto ili proplanak koji moze vilama da posluzi u nedostatku pravog oroigosta, sto pre odete osatle, bez osvrtanja, posebno ako cujete glas koji vas doziva. Nemojte biti iznenadjeni ako ugledate patuljka kako peva, svirajuci na nekom neobicnom, grotesknom instrumentu, neku skarednu pesmicu o noci u kojoj su vile do zore igrale sve u krug, dok su u sred kola muskarci, uz to, neoprezni putnici, uhvaceni i zavedeni lepotom belih bica, goli klecali moleci za milost, izbezumljeni od iscrpljenosti. Nesto, kao da ste nalazite u opskurnom klubu na trulom zapadu, okruzeni striperima i striperkama koji mlate svojim raskosnim genitalijama ispred vaseg nosa, dok vi, bespomocni, ne mozete nista, sto svakako dodadno frustira i utice pogubno na vec, ionako, nikakav seksualni zivot koji vodite… Kao ilustraciju savetujem da izguglujete, ako vec niste, neki striper.com, i bicete prijatno iznenadjeni kada ugledate kuda je svet to odmakao u primeni seksualnih dostignuca, pa se kao sasvim logicno namece pitanje, a gde ste vi, i svi mi, u svemu tome?  Naravno, da ne zaboravim, oroigriste se prepoznaje po mnostvu pecaruka koje nikako ne savetujem da probate, ali, u demokratiji je sve dozvoljeno, i na licnu odgovornost.

Kada sam bio mladji, tek sto sam se zamomcio, majka me je savetovala, a ona se bas trudila da me savetuje, i njeni saveti su se odnosili na to da se klonim nepoznatih zena, jer mogu da zavedu, pa eto belaja, da vodim racuna kada se nocu vracam sam iz grada, da ne zalutam, da se ne potucem sa drugim momcima zbog nekakvih zena, jer ih ima opasnih, a one osim sto su lepe, karaterisu se time da ne vole muskarce, da se ponasam kulturno u drustvu kao da su sve kamere ovog sveta uperene u mene (i na tome joj moram odati priznanje, jer stvarno je bila vizionarka, i zaista, sada gde god da krene covek, u njega bulje objektivi kamera sa svih strana, i u svakom trenutku, i prate ga, pa hteo ne hteo mora da se ponasa bas onako kako je mene nekada savetovala majka, a ko to ne zeli snimak ce se upotrebiti protiv njega, naravno), da budem umeren u jelu i picu, mada je, kada bolje razmislim, tu mudrost izgovarao moj otac, najcesce ponedeljkom ujutru. Majka je predvidjala razne katastrofe koje se mogu desiti, i koje su mi se uglavnom desavale, osim onih najcrnjih u kojima je videla kako upadam u nekakvu provaliju i lomim kicmu, iako je sve ravno, i nema nigde nicega sto bi ukazivalo na mogucnost postajanja nekakve litice, osim ako nije videla kako se zemlja otvara i onako razjapljena me guta, ali to iz samo njoj znanog sujeverja nije smela da izgovori naglas, ili kako se prevrce autobus dok prolazi kroz Sicevacku klisuru i pritom nestaje u ognju, a u autobusu sam, naravno, ja; zatim, kako mi u nekoj kafanskoj tuci oko zena razbjaju glavu tupim predmetom, sekirom ili maljem, na primer, i iz nje ispada ono malo mozga sto imam. Kako sam uhvacen u preljubi, a taj njen ima dvesta kila i visok jedno, tri do cetiri metra, pa, kako padam sa motora, ali to se vec desilo, kako mi na fudbalskoj utakmici lome nogu, i to nije obican, vec otvoren prelom, tako da moraju da je amputiraju, kako sam slabasan, nejak i neuhranjen iako sam sa cetiri godine izgledao kao slon, i to joj nije bilo dovoljno, vec mi je pricala price o jezivim scenama iz njenog detinjstva koje se odvijalo u srcu Stare planine. Ona cuva ovce, a svud okolo zavijaju kurjaci. Za vreme okupacije nisu smeli da nose hleb na njivu, pa su ono sto bi im davala majka, zakopavale u zemlju, ona i njene sestre, a posle, kada bi htele da jedu, hleb je bio pun mrava. To je svakako bilo vrlo inteligentno sa njihove strane, jer Bugarima nije palo na pamet da traze hleb zakopan u zemlji. Jednom je videla hiljade zmija kako se migolje izmedju sebe umotane u nekakvo klupko, ali tu pricu nisam mogao da razumem, jer sam bio mali, pa mi je samim tim i simbolika bila nejasna, sta je htela da kaze i kakvu poruku da prenese. Onda, kako je neki njen ujak ili stric, vracajuci se nocu, u gluvo doba, odnekud, kroz guste staroplaninske borove sume, naisao na nesto belo, i to belo mu se obratilo ljudskim glasom, pa je on pomislio da je zalutalo dete u pitanju, i poneo ga je sa sobom, na ramena, ali je u jednom tenutku shvatio da nosi jagnje, a to mi ni dan danas nije jasno kako, da neko moze da bude tako glup da ne razlikuje dete od jagnjeta, i jos da prica s njim, sto svakako ukazuje na to da tu nisu cista posla, koje se na cudesan nacin pretvorilo u jare, pa je pocelo da mekece, i bivalo je sve teze, dok nije shvatio da na ledjima nosi golu zenu koja se kikoce satanskim glasom. Kada je pokusao da je baci sa sebe, nije mogao jer ga je jako grebala kandzama i vukla za kosu. Ali je on nekao uspeo da je odbaci, i da pronadje motku kojom je udarao po njoj  sve vicuci:"Crkni sotono, eve ti! Na", a onda kada je to telo postalo bezoblicno od krvi, limfe, gnoja i nekakve zelene, gorke neodredjene tekucine, i kad je osetio nesnosan smrad koji se sirio iz utrobe, pobegao je glavom bez obzira. Stigavsi kuci, samo je seo na krevet izbezumljenog pogleda, bled kao krec, izgreban i krvav, da bi posle tri dana cutanja, ne popivsi ni kap vode, ne stavivsi ni zalogaj hleba, u zoru cetvrtog dana ustao i otisao na mesto gde je ubio necastivu silu. Tamo niceg nije bilo sem krvavog traga sto je ostao za zverinom. Samo se pronela vest, nekoliko dana kasnije, da je nekom gazdi iz susednog sela, koga on bas nije voleo zbog necega o cemu se cutalo u porodici, neko satanski rasporio najboljeg brava, pa su opet pocele da kolaju davno zaboravljene price o cudnim obredima u kojima se zrtvuju device i od cijih krika se prolamaju avgustovske noci na Staroj planini, te su ljudi neko vreme bili na oprezu, a u nekim selima su organizovane ponocne straze koje su cinili najhrabriji momci tek stasali za zenidbu.  

Ona je imala obicaj, kada bi joj bilo dosadno da se pravi mrtva, a onda ja, kao nekakvo stene, cvilim kraj nje, i stvarno sam bio srecan kada bi vaskrsla u jednom trenutku. Na zalost, kao i mnoge druge, i ova njena slutnja se obistinila… Na kraju… Medjutim, nesto mi govori da ovog puta nece vaskrsnusti… Imam utisak da toga nema… Samo, imam neki neodredjeni utisak, da cemo se jednom sresti tamo, gde je ona sada… To je, takodje, nekakav vaskrs, samo u obrnutom smeru….

Nisam je ja mnogo slusao. Nisam bio neki uzoran sin… Eh, da jesam ko zna dokle bih stigao, i gde bi mi bio kraj… Istina, nisam nikad proveo noc na nekom planinskom oroigristu, osim mozda dva ili tri puta, ali to se ne racuna, i nije bilo puno vila, vec samo jedna, a desavalo se u blizini mog rodnog grada, tamo iza gradskog stadiona. A, i  to je nekakvo igraliste, zaboga. Budio sam se u nepoznatim stanovima i iznajmljenim sobama, a nikako nisam, ili sam sa teskom mukom mogao da rekonstruisem kako sam uopste dospeo tamo, kao da me je vodila neka tajanstvena sila. Naravno, po devojkama koje sam ostavljao usnule u krevetu mogao sam da zakljucim da nije bas sve bilo ovozemaljsko, a po izvrnutom namestaju, razbacanim plocama, prolivenom vinu po belim stolnjacima i skupocenim tepisima, ulovljenim egzoticnim ribicama iz akvarijuma znao sam de se vrtelo djavolsko oro te noci, i da je bilo jako burno. A sve je pocelo iznenada, kada sam otisao umetnicku skolu. Iako sam u pocetku pruzao otpor, ipak, taj mracni svet, s one strane, bio je nekako jaci. Ali, mozda bih i sada da se bar jednom uhvatim u takvo oro, e, samo kad bi sudbina podarila tako nesto…

Vozeci ka Pirotu, po mraku koji nas sve vise obavija, videli smo ih. Ne znamo da li su to Todorci, psoglavi, olalije, ili samo obicni vampiri, ali polemika je zustra i zucna. Dunja je preplasena, a Milica smatra da sam idiot koji prica gluposti, mada mislim da joj nije svejedno. Najvise se uplasila drveca, to je priznala kasnije, kada smo se bezbedno priblizili Pirotu. Sada su preruseni u bezazlene pesake, koje primetite tek kada ste ih prosli na santimetar ili dva, ili kada ih udarite, jer se krecu nepropisno, iskusavajuci tako neprprezne vozace. Ako vam se to desi, nije neki problem, pobecicete sa mesta gde ste ga udarili kolima, ionako, bice ce nestati bez tragova, kao brav-sotona sto ga je prebio moj deda-stric ili ujak po majci. Vecu opasnost predstavljaju nevidljivi traktoristi, koji odjednom izniknu iz krivine na mestu na kome ih najmanje ocekujete. Oni po mrklom mraku voze sablasne traktore bez upaljenih farova. E, ako se sa tim cudovisem desi kontakt, onda cete sigurno ostati na tom mestu, zauvek, osim ako i sami niste nekakvo nezemaljsko bice, a da toga niste svesni.

Nekada davno, pred kraj Prvog svetskog rata, proleteo je znad tih krajeva zmaj. Svi ocevidci su umrli, pa niko vise ne moze da potvrdi tu pricu, ali ako je verovati predanju, u jednom, sada opustelom selu, do nedavno je ziveo poslednji starac koji je video zmaja. Iako je odmah oslepeo cim ga je ugledao, secanja na susret sa mitoloskim bicem vrlo su jasna. Po njegovom kazivanju, uz gromoglasan tresak, kao da Bas celik stize, zmaj se najavio, i pracen ognjenim repovima i crnim, gustim dimom, zaleteo se ka jednom brdu, ka pecini, za koju se veruje da je ukleta, jer ponekad nocu iz nje izbija nekakva zelena svetlost. On, decak starosti pet do sest godina, potrcao je ka njoj. U tami koja je nastupila u trenutku kada je ugledao zmajeve oci i razjapljenu celjust iz koje je sukniula vatra pravo na njega sprzivsi mu ocinji vid, izgubio je pojam o vremenu. U danima, sto prerastose u nedelje, bio je na tankoj ivici izmedju zivota i smrti, ali sam bog ga je spasio, kako kaze i podario mu nekakvu sposobnost da moze da vidi ali na drugi nacin. Kakav, to nikada nije objasnio, i tajnu je odneo sa sobom u grob. Proglasili su ga svetim covekom, prvo roditelji, zatim rodjaci, komsije, i vest o njegovoj moci pronela se van granica tih krajeva, pa su u jednom periodu, kao na hodocasce, dolazili mucenici iz Bugarske, Rumunije i Grcke kod njega. To je period kada se vecina seljaka na misteriozan nacin obogatila, naravno, ne od rada na njivi ili cuvanja stoke, ali to se pripisivalo nadnaravnim sposobnostima vidovitog slepog decaka koji je video zmaja. Selo je funkcionisalo kao nekakva moderna korporacija, recimo kao Delta holding. Svako ukljucen u tu rabotu imao je odredjeni zadatak. Jedni su docekivali ljude i pripremali ih na razgovor sa njim. Drugi su oglasavali svuda po svetu da se u selu desilo cudo. Roditelji su bili na vrhu, i imali svoje jasno odredjene uloge. Neko je bio samo zaduzen da razgovara sa novinarima. Neko za daje izjave za javnost. Postojao je  ekonom koji je primao darove i novac namenjen decaku… Kako se kasnije ispostavilo, taj je bio najslabija karika u sistemu, i njega su optuzivali seljani sto je sve zamrlo posle Drugog svetskog rata, a ne komuniste koji su zabranili veru. Jos je odlezao neko vreme u zatvoru, a posle je nestao bez traga i glasa.  Malo se bunio neki pop, ukazivao je na necastivog, da tu  nisu cista posla, jednom je pred vladikom pomenuo prevaru, ali nakon nekoliko uzajmnih poseta decaku, i decakovih roditelja njemu, i on je zacutao. Medjutim, nikada nije dao blagoslov za tako nesto, i ubrzo je umro... Ubedjen da je prorok, odrekao se svih ovozemaljskih blaga, srecan sto je ziv, zahvaljivao je na poklonima, paznji i postovanju kojom je obasipan. Nije bio go, nije bio bos, nije gladovao... Zna da je na selu, a posebno u planiskim krajevima gde zima dolazi nenajavljena rano, a odlazi kasno, tesko je svakome, a posebno onome ko ima neku manu… Nema gorcine u njegovom glasu. Svestan je da je bog time, sto mu je dao priliku da vidi zmaja, i odmah oslepeo, izabrao njega, i da je to nekakav znak, ali on jos ne zna da ga protumaci, jer je vrlo komplikovan. I ceo zivot mu je prosao u tome.  Tada, kada se to desilo, cuvao je ovce. Na plavom nebu, cuo se jak, zastrasujuc tresak, kao da je hiljadu gromova odjeknulo. Podigao je pogled, i ugledao krilato cudoviste kako u plamenu, obavijeno oblakom dima, velikom brzinom leti ka zemlji, bas ka brdu gde je retko ko smeo da ode, a oni koji su to ucinili, umirali bi kasnije u stravicnim mukama, a meso bi im se otkidalo od kostiju, dok bi koza bila sva u gnojavim ranama koje smrde na sumpor. Djavolja posla, sto bi neko rekao. Ali tada, straha nije bilo, on je do pecine stigao pre zmaja, a zmaj, uplasen sto vidi njega, nije usao u pecinu, vrec se uz tresak i silinu kakva se tesko moze opisati, srusio na desetak metara od njega. Samo su oci, koje ga gledaju, i oganj, slican onome u paklu, ono zadnje cega se seca. Misli da ga je zmaj povukao sa sobom, u jazbinu, ali da se on nije dao, vec se neverovatnom snagom branio oslobodivsi se tako njegovog zagrljaja, a da je zmaj posustao, i uplasen za sopstveni zivot, jer moguce da je cuo lavez ovcarskih pasa, pobegao. Nikada nije mogao da prihvati da se to srusio "jeroplan", a da je on bio isuvise blizu kada se desila eksplozija. Vremenom, a posebno posle Drugog svetskog rata svi su ga naspustili. Godinama je sedeo ispred trosne kuce, a onda,  jednog dana je nestao, i niko ga nikada nije vise video. A sad, ako zelite da pronadjete selo, necete ga naci, a ja ne mogu da se setim imena, kako bih pomogao znatizeljnom putniku, istrazivacu i hronicaru, koji bi da opise zivot u tom kraju, ali sve nesto mislim da je rec o selu Balta Berilovac, i nekakvom Kuslji, ili mozda selu Papratna, a mozda je selo nestalo zajedno sa njim i sa pricom o zmaju, a ja sam sve to lepo izmislio i ispricao u toku voznje Dunji i Milici. 

Put je uzak a krivine strasne. Iako pada noc, a zvezde se roje nad staroplaninskim vrhovima, i Milica zvoca u kolima, Srbija je lepa.

Prolazimo kroz avetinjski rudarski gradic Kalnu. Svetla na zapustenim stambenim zgradama nema. U daljini se naslucuju obrisi Babinog Zuba koji, kao ceta divova, bdiju nad zamrlim mestom. Zivot u Kalni je nekada bio bogat. U blizini je napusteni rudnik uranijuma. Njegovim zatvaranjem poceo je sunovrat sela. Ali, u tom kratkom periodu prosperiteta, sa inzinjerima i rudarima iz svih krajeva one velike zemlje, kakva nekada bese Jugoslavija, Kalna je odavala utisak jedne globalne naseobine, jednog megalopolisa, u kjome su izmesane sve rase i nacije, kao sto su danas Pariz ili Njujork. U Kalni su se ukrstali putevi. Nisu to bile nekakve moderne saobracajnice, vec lokalni putevi iz Svrljiga, Pirota, Zajecara. U Kalnu su se spustali lovci iz planinskih suma. Sa malo lovine, ali sa najcudesnijim pricama o zverima koje su videli i koje nisu ustreleli ili su pak samo pukom slucajnoscu izbegli smrt nakon susreta sa medvedom vecim od grizlija. Za razliku od putnika namernika koji nikada nisu mogli da materijalizuju price o olalijama koje su ih vukle celu noc od oroigrista do orogrosta ostavljajuci ih pred svitanje na najvisim granama nekog drveta usnule i iscrpljene, lovci bi ponekad na haubi dzipa provozali kroz Kalnu ulovljenog vuka kapitalca, ili divljeg vepra, sa sve ocnjacima koji mu je davao izgled djavoljeg bica. U Kalni, je postojao moderan bioskop, i mala pozorisna trupa sastavljna od talentovanih rudara i njihovih zena, a na repertoaru su imali sve od Branka Copica do Cehova. U Kalni je postojao hotel. Sada ruiniran i mracan propada u centru. Glavna ulica nekada je bila prepuna kafana, a kafedzije su se utrkivali medju sobom da privuku musterije gastronomskim cudima. Tako ste u kafani zvucnog imena “Burdus”, mogli da pojedete najvecu pljeskavicu na svetu, naravno, vidjenu ocima deteta. Autobus je u Kalni pravio zvanicnu pauzu od pola sata koja je trajala oko sat, sat i po vremena, sto je dokaz da teorija o rastegljivosti vremena ima svoj smisao. Naravno uvek je bilo nervoznih putnika, mahom su to neke zenturace ili babuskere koji bi da stignu negde na vreme, kao da to “na vreme” nesto znaci, kada samo smrt dolazi na vreme, i u nevreme, ali ljudi su takvi, posebno zene. Medjutim, majstor Ljuba, kondukter, a po potrebi auto mehanicar i sofer, sa zadivljijucim mirom, kao da je posetio sve moguce seminare i simpozijume u organizaciji sadasnjih nevladinih organizacija, uspevao je da umiri nervozne pitnike, i smiri tenzije, tako da su svakome od nas, koji smo nekada, davnih sedamdesetih godina proslog veka, putovali tim putem, u secnju ostali divni trenuci odmora u Kalni.

Put nas dalje vodi kroz Cerovu, selo u kome je nekada postojala skola do sestog razreda osnovne skole, sto samo govori o tome da je selo nekada imalo perspektivu. Skolu su pohadjala deca iz okolnih planinskih sela. Ali sada je mracno i pusto. Gde su isla deca posle zavrsenog sestog razreda, bog sveti zna. Devojcice su udavali, sto nije tako lose, pa bih Dunju da udam i ratosiljam se bede. Neka drugi veze glavu s njom, i to sam glasno izgovorio, ali dobio sam umesto odgovora kontra pitanje kada cemo da stignemo u glupi Pirot. Neki su isli u Temsku da zavrse osnovnu skolu, a oni vispreniji i pametniji u Pirot u srednju skolu.

Za razliku od Kalne i Cerove, selo Temska zivi i buja. Mozda je to, ako nije najvece, trenutno jedno od vecih sela u pirotskoj opstini. U okolini je Temacki manastir koji bi putnik namernik trebalo da poseti. Od manastira se kanjonom Toplodolske reke stize do sela Topli do, ili Toplodol, a odatle na Midzor. Iz Temske vodi uski put za selo Ragodes koje ni po cemu nije poznato, bar ne meni. Ali ima jedna krilatica-doskocica koju je moj drug Budja voleo da izgovori u teskim trenucima. Obicno kada igramo fudbal i gubimo, a moral ekipe je na niskom nivou, ili kada se napijemo, a on ima potrebu da bude duhovit. Svima nama, koji ga poznajemo, to je bio znak, da ce, posto nam postavi to cuveno pitanje, iz faze smejanja uci u fazu zla. Inace, mozda nema veze sa celom pricom, ali njegovo pijanstvo ima cetiri jasno definisane faze. Prve dve su vec pomenute, ali valja ih opet istaci. Prva faza je faza smejanja, druga faza zla, treca je faza tisine u kojoj obamre i pusta bale, a cetvrta, koja je trajala dugo, sve dok ne pronadje svoj dom, je faza bele linije, a karakteristicna je po tome sto teturajuci se, ide kuci po sred ulice, prateci belu liniju. Bio je u stanju da obidje ceo Pirot u toku samo jedne noci, ali uvek se budio u svom krevetu. Voleo je da kaze recenicu nekoj devojci kojoj bi se udvarao, sve u nadi da ce je oboriti s nogu. Recenica-doskocica glasi ovako, i nije previse inteligentna, ali je zato efektna: “Kazi Ragodes”, a naivna i nesrecno zaljubljena devojka ociju uprtih u lice i omamljena barsunastim glasom mog prijatelja kaze: “Ragodes”, a onda on odvali tako brzo, da devojka nema vremena ni da trepne: “Ja te jebem, a ti se radujes!” Naravno, mozemo samo nagadjati sta se dalje desavalo, ali sigurno nista dobro po njega.

Za Temsku su vezane price, po predanju, jer ne postoje pisani izvori o tome, vec se  prenose s kolena na koleno, ranije uz gajde, to je nekada bio tradicionalni muzicki instrument u ovim krajevima, a danas polusapatom i putem Interneta, da je u samom selu ili okolini spaljena poslednja vestica negde pred Prvi balkanski rat, i da je ucinjen poslednji lapot jedne gladne godine izmedju dva svetska rata. O vesticama se uglavnom sve zna, a kao sto sam vec napisao put prolazi kroz krajeve gde takve pojave nisu neobicne. Vestice postoje i danas, samo su mozda pritajene ili imaju novo ruho, pa lice na supruge, njihove majke, poneked, u redjim slucajevima istina, na sopstvene majke, poneku stariju sestru, bivsu devojku, muzevljevu svalerku, poneku nastavnicu, direktorku, doktorku, da ne nabrajam vise. Ko zna gde bi nas to odvelo. Inace vestica zna da se prerusi u mladu devojku, i to je najcesce ona koja vaseg muza obrlati, pa on postane opsednut njome. Prepoznaje se i po tome, i to je trenutak kada se mogu spreciti nezeljene posledice, sto se nesrecni i zavedeni suprug stalno osvrce za njom, i gleda u nju opcinjen njenom nesvakidasnjom lepotom i putenom mladoscu, ali ona je zapravo bubuljicava svuda po licu i telu, sa gnojavim cirevima iz kojih siste smrdljivi plinovi, sa presahlim, opustenim sisama, koscatim dupetom, bradavicava i strbava, ali na zalost, to samo moze da primeti nesrecna supruga, a njoj se ionako nista ne veruje.

A lapot, to je onaj divan, sada nekako zapostvljen i zaboravljen obicaj u kome sin stavlja pogacu ocu na celo, i govoreci mu: "Ne utepujem te ja, nego pogacata", iz sve snage maljem udara starca u glavu preko pogace, da sve zvoni. Malo je nedostajalo da nesto slicno uradim jedne zimske veceri, na Badnji dan svom ocu u kuhinji, dok sam po njegovoj zelji i opsesivnom zakeranju za nas dvojicu spremao pasulj prebranac, riblju corbu, tri vrste ribe u nenormalnim kolicinama, djuvec, mesio pogacu, koja se u Pirotu zove kravaj, pite sa kupusom, i krompirom, pitu tikvenik, kompot od sljiva koje se u Pirotu zovu vocce, pekao tikvu pecenku, i jos raznorazne pizdarije, da mi je u jednom trenutku pao mrak na oci, jer jadna starina lezeci u krevetu samo je zapovedala. Na zalost, ali stvarno na zalost, tog prekrasnog obicaja vise nema, bar ga praktikuju u malom procentu ali drugim sredstvima kao sto je pistolj, bomba kasikara, otrov, trodon u latentnim kolicinama, pogresna primena terapije, pa se onda svi kao toboz iznenade sto je iznenada riknuo starac, pa osuju drvlje i kamenje na jadne lekare. Legenda o tome kako je prestao da se obavlja lapot kaze da se to desilo kada je jedan bolecivi sin poveo starog oca u planinu, sto je deo rituala i, u trenutku kad mu je stavio pogacu na glavu, mudri, da ne kazem, umurdareni od straha, starac je, pogledavsi sina velikim smedje-suznim ocima kazao, vise kao savet i briga oca za sina, nego li kao prekor:“Sacuvaj secirceto… Nemoj ga vrljas, sine…” i to sine je naglasio. A kada ga je tupson upitao, sto samo potvrdjuje cinjenicu da sa roditeljima ne treba razgovarati, a posebno ne sa ocevima: “A sto tato?”, on mu je rekao, ocinski, tiho: “Pa, ce potrebe i za tebe jed’n d’n”. I tako, sin se sazalio na oca, sto je kobna greska, a tim cinom  prekinut je lanac srece, i mnoge generacije buducih sinova zauvek su unesrecene.

Stizemo u Pirot, grad pesaka i biciklista. Zato nevestom i neiskusnom vozacu automobila savetujem oprez dok vozi brzinom od 15 km na sat koja je jedino moguca u tom poljoprivredno tekstilno gumarskom gradu. Biciklisti voze po dvoje, troje, petoro jedni pored drugih, i dok okrecu pedala, toliko su zaokupljeni pricom i razgovorom koji vode da ne primecuju nikakve opasnosti na drumu. Sebe ne dozivljavaju kao ucesnike u saobracaju, vec kao centar sveta ili neka bozanstva kojima je sve dopusteno. Obicno su zauzete obe trake ulice, a kada se kojim slucajem desi da je biciklista usamljen, on ne vozi krajnje desno, vec levo. Takodje, biciklisti imaju obicaj da iznenada skrenu pravo na tockove automobila, i tu ne pomaze ni sto psujete, ni sto zatvarate oci i dizete ruke sa volana, ni sto se cudite i krstite, vec samo oprez i oprez.

Razgovori koje vode biciklisti nisu nekakve tajanstvene mudrosti vec su vise sledece sadrzine.

Abe, pita neko, otelise li ti se telcinata, ili, obra li moruzutu, onda, ama cul li si, onija otegal papci, a znatizeljnik ga pita,ma kako, samo da sazna kako je smrt dosla po nesrecnika i da, slucajno on mozda ne pripada ugrozenoj grupi, ili, te iz vabrikutu izneso strug, samo nemoj na nikog da oratis, ce ni uapce, ili, tija i tija pretepal zenu si ka dju je uvatil s toga i toga, a ovaj odgovara, ako, teka nju i trebe, mlogo bese digla nos i na postenu se pravese...

Kao sto se vidi, razgovori su sasvim obicni,  ticu se ovozemaljskih problema, ali da bi covek uzivao u milozvucnosti i lepoti pirocanskog dijalekta mora da zna akcenat, a on se uglavnom nalazi na nepredvidivim slogovima i samoglasnicima, ali to Pirocancima ne smeta da govore kako zele, tako da su tokom razgovora moguce mnoge i neocekivane improvizacije.

Pesaci su vec druga prica. Oni iznenada i bez objave prelaze ulicu. Nikakvim gestom ne nagovestavaju da ce to uraditi, ne gledaju levo, a jos manje desno, vec samo nabiju glavu u zemlju i krenu da prelaze, i to najcesce kada je auto na metar ili pola metra od njih. Onda, vole da stoje i caskaju na samom pesackom prelazu, a kada zastavite automobil kako bi ih propustili, oni uvredjeno i ljutito odmahuju rukom. Ali zato prelaze ulicu sa velikim zadovoljstvom van pesackog prelaza.

Ustvari, kada ste u Pirotu parkirajte negde automobil i zaboravite na njega. Hodajte, setajte i uzivajte u prirodi koja vas okruzuje.

BEOGRAD - PIROT, via SOKO BANJA I KNJAZEVAC, II deo

Put za Knjazevac je ocajnom stanju, ali predeli su tako ocaravajuci da zaboravljate na neprijatnost prouzrokovanu voznjom. Uostalom, ako je sa vama u automobilu Dunja, onda ce vam dzigerica vrlo brzo biti pojedena. Sto se nama desava. Iako je put los, i Dunja je u kolima, Srbija je lepa.

Stizemo u Knjazevac, prelepu varos podno Stare planine. U centru je spomen park posvecen istoriji grada. Tu mozete saznati da se nekada zvao Gurgusovac, i jos mnogo toga poucnog, ali sam grad i obilazak nije cilj naseg putovanja u ovom casu. Sve ionako moze da se nadje na Vikipediji i oficijelnom gradskom sajtu.

Ali imam potrebu da se na Knjazevac osvrnem iz svog ugla. Ta misao se javlja dok prelazimo most preko Svrljiskog Timoka, koji se malo izvan grada uliva u nedra Trgoviskom Timoku, pa tako sjedinjeni nastavljaju da teku kao Beli Timok. Nekada, bar tako prica kaze, a ja to nikada nisam video, ni doziveo, nizvodno od centra, u vrelim letnjim danima spustana je brana, pa bi Svrljiski Timok napunio ozidano korito do vrha. Tamno zelenom vodom plovili bi camci, dok bi sa obala reke harmonikasi svirali barkarole i evergrin melodije, ciji eho bi kao kakav prozirni veo prekrivao ceo grad. Danas, toga nema, zivi se brzo, ljudi se upoznaju preko racunara i sms poruka, i niko nema vremena da sedi na klupi u nadi da ce se bas njemu desiti poznanstvo koje ce izroditi ljubav, ciji opis se moze naci jos samo u starim romanima i videti na crno-belim filmovima.  Moja pokojna majka, volela je sa nostalgijom za Knjazevac da kaze da je on Venecija na Timoku, sto sam ja bezrezervno prihvatao negde do devedesetih, dok nisam otisao prvi put u Amsterdam. Mozda je Amsterdam primereniji opisu Knjazevca, mada i to poredjenje treba uzeti sa rezervom, i pod dejstvom halucinogenih droga ili egzoticnih pecurki, bas onakvih kao sto ih je opisao Kastaneda; ali moja majka je jednom isla do Venecije, a u Amsterdam nikad. Sada, sa opustelim zidinama keja, rekom uraslom u sevar i zabokrecinu, ne vecom od obicnog potoka, kaficima na obali iz kojih treste narodnjaci, moj susret sa Knjazevcom, gradom u koji sam tako voleo da idem kao decak, obojen je setom i tugom.

Leta jednom decaku, koji odrasta u porodici ucitelja, kojima je dojadilo smucanje po pirotskim selima u toku skolske godine, pa jedva cekaju raspust kako bi odmorili u dvoristu kuce, pod senkom tri jelke, svoje umorne duse od vaspitanja i obrazovanja, sto je pravi rudarski posao, i sto se moglo videti  po Snezaninom izgledu, koja je samo cetiri dana provela vodeci racuna o tri raspojasane tinejdzerke, prolazila su u iscekivanju verskog praznika Sveti Ilija, kada bi cela familija kretala na avanturističko putovanje u Knjazevac, planinskim putem koji vodi kroz Staru planinu.

Taj decak sam ja.

Mene je manje zanimala Ilindanska prasetina, a vise vasar, i mogucnost da na vasaru dobijem neku plasticnu igracku, dzip, na primer, ili pistolj. Zbog toga sam bio spreman na svakojake muke koje su me cekale na tom putovanju, a posebno prilikom prelaska prevoja izmedju sela Cerove i Kalne. Na toj deonici puta sam se rastajao sa dusom. Ali vredelo je. Jer tri dana, koliko obicno provodimo u gostima, unapred znam da ce proci bez batina, ma sta uradio. Tu su tetke, starije sestre, baba, majka (mada je ona znala da odalami, onako uciteljski da mi je zvonilo u usima kao zvono koje oglasava kraj nastave, i to kad niko ne vidi a ja najmanje ocekujem), i sve one bi pronasle nacin da smire razjarenog oca. Ali, ja ipak mislim da nije samo u tome razlog. Verujem da su vruca prasetina i spricer, njemu i ostalim muskarcima bili primamljiviji od mene.

Uvece bih sa sestrama i bracom isao na vasar, sto je za mene bio poseban dozivljaj, jer sam najmladji. Uzivao sam u raskosnom osvetljenju, ringispilima, buci koja je izlazila iz metalnih zvucnika. Ceo grad je ukrasen raznobojnim sijalicama, i nasmejana lica ljudi koja su izranjala iz tame, imala su boju svetiljki. Onda bi me odveli da slusam neki koncert na festivalu koji se u isto vreme odrzavao u gradu. Ujutru bih znao da se iskradem sa svojim knjazevackim drugom Bikijem, do vidikovca odakle se video ceo grad. Bio sam odusevljen krovovima, rekom sto protice kroz centar, i sve sto vidim, cinilo mi se da je na dohvat ruke. Mastajuci kako cu jednom da odem daleko, cak do Dzervinove kule, na kojoj mi se u sanjarenju zadrzavao pogled, verovao sam duboko u sebi da je ona dvorac u kome zivi nevidljivi vladar grada.

Putujuci razdrdanim zutim autobusom, koji na svakoj krivini urla kao ranjena zver, bled od mucnine koja me je pritisla, mastao sam kako cu jednom, kad porastem pretrcati ceo put od Pirota, i to je trajalo do petog razreda osnovne skole, a kada je moj otac dosao u posed motora Tomos automatik sa dve brzine, kako cu isti put, samo na motoru, preci kada krenem u osmi razred. Ali naravno to se nikada nije desilo. Samo sam nekoliko puta vozio tim putem, i to prvi put za Uskrs kada sam sa sestrom i cerkom isao u goste tetki, kecom sto su mi ga ukrali zlikovci, takozvana automobilska srpska mafija, samo tri meseca posto sam ga kupio, a da do dana danasnjeg niko nije otkrio ni ko, ni gde, ni kako, ni zasto, i to na dan nase godisnjice braka, sto je svakako nosilo u sebi neku dublju simboliku o kojoj ja i Milica ne pricamo, ali je postujemo.

Ali u Knjazevcu je bilo i jezivih iskustava. Obicno sam patio od nesanice i zatvora. Dok za nesanicu niko nije pokusavao da pronadje lek, sa zadovoljstvom su se hvatali u kostac sa opstipacijom, i to tako sto bi nasekli sapun za pranje vesa, onaj tvrdi, smrdljivi i braon boje na tanke kriske. I nabijali mi ih u dupe. Sa sadistickim zadovoljstvom. Takav cin obicno bi pocinjao veoma zabrinutim licem koje je majka mogla da ima u tom trenutku, na sta ja obicno nisam obracao paznju jer je zena brinula zbog svega i svacega, a najvise zbog mog oca, i bezbriznao sam nastavljao igru sa tek kupljenim kamioncicem na vasaru u pesku. A onda bi se procuo sapat, ma nije valjda, Koki opet ne moze da kaki, pa sta je jeo, au, i onda bi svi dolazili da me vide i pitaju da mi nije mozda zlo, ili kako sam, i sta sam juce jeo, i da li mi je tvrd stomak. Cak su me jednom pitali da nisam slucajno jeo malter, i to posto su primetili da nedostaje poveliko parce fasade. Nije pomagalo sto sam se branio i borio da mi se to ne desi, svi, ali svi od reda sa neizmernom radoscu pristupali su tom cinu. Takva medicina nije davala rezultate, i ponavljala se iz godine u godinu, sve dok nisam posao u zabaviste, i dok mi nisu operisali slepo crevo. Imam dilemu, i ne znam, ali se nadam da cu to razresiti na Mrtvom moru, u trenutku kada samom sebi budem davao inicijaciju, zasto nisam uradio ono sto su zahtevali od mene, i odmah cim su mi nabili prvi rezanj, kao onom mlinaru lopovu,  lopatu za hleb, prikazanom na fresci strasni sud u Visokim Decanima, iskakio se, brutalno na opste zadovoljstvo svih, vec sam tvrdoglavo odbijao da se povinujem njihovim zeljama, kao da sam osecao kakvo zadovoljstvo u svemu tome, zadrzavanju i prodiranju, i u trenutku me je oblio hladan znoj od neke cudne maglovite spoznaje koja navire u svest iz najtamnijih dubina mog bica, dok sam vozio glavnom ulicom pre skretanja na put za Nis, i ulicu koja vodi do kuce moje tetke.

Jedne godine, kada je moja tetka davala sestomesecni pomen svom pokojnom muzu, u vreme prvomajskih praznika poveli su i mene. Kako sam se ludo zabavljao. Brat Iva, ugledavsi u meni pravog muskarca, dao mi je da vozim motor, automatik sa dve brzine. Niko nije bio srecniji i ponosniji od mene. Verovatno sam u tom trenutku bio jedini klinac iz Pirota koji vozi moped. Istina niko od mojih drugova nije mogao da me vidi, ali to mi nije smetalo da divljam na motoru koji je isao malo brze od bicikle, ulicom u kojoj zivi tetka. Sve je bilo lepo dok se nije pojavio stariji brat Joca, tada tridesetogodisnjak. Meni je imponovalo da budem u njegovom drustvu. Prvo sto mi je brat, zatim sto je najstariji od sve brace, onda sto je sin moje tetke koja me je uvek, ma sta radio, jedina uzimala u zastitu, potom sto je sa dvadeset godina rekao svima dovidjenja i otisao u daleki svet, po predanju pravo u Liverpul da gleda Bitlse, a zatim, put ga je vodio sve do Australije, i samo je jednom, za tih prvih nekoliko godina bivstvovanja, poslao malu crno-belu slicicu, ne vecu od one za pasos, valjda je imao samo toliko para, koju je tetka uramila u pozlaceni ram, lep kao lutka, likom izmedju Alena Delona i Marcela Mastrojanija, i razglednicu London by night sa sve Big Benom, i recenicom: «Ne brinite, ja sam dobro, jurim kurve». Zamisljao sam ga kako u uniformi necije strane vojske juri i ratuje protiv armade strasnih kurvi, koje su se kao, do tada, nepoznata opasnost, grdja i brutalnija od nacista, nadvile nad Evropom. Ma koliko se trudio da mi neko objasni pojam kurve, politicku, psiholosku i drugu ulogu, i sto moj brat u tudjini jurca za njima, nisam dobijao adekvatan odgovor, te sam morao da pustam masti na volju i zamisljam kako izgledaju te prokuzene kurve, a kad bih preterao sa insistiranjem, dobijao bih ponekad neku cusku uz kometar da sam nevaspitani, bezobrazni klipan, i da prestanem da brukam roditelje ucitelje. A kada bi, u retkim trenucima, bili dobro raspolozeni i spremni za razgovor na neprijatnu temu, dobijao sam odgovor u stilu: "Kad odrastes, kad porastes, kasce ti se samo"... I reklo mi se... I svidelo mi se... I opet bih, samo da mogu... Desavalo se, kada bi mi neko postavio ono bezazleno i uopsteno pitanje tipa: «sta ima novo», ja bih mu sa zadovoljstvom odgovarao da je sve u redu, i da smo svi dobro, a sa posebnim znacajem sam naglasavao da moj brat od tetke juri kurve, sto bi nesmotrenog znatizeljnika sablaznilo, ali ja sam stvarno mislio da on radi neku jako bitnu i ozbiljnu stvar za dobrobit celokupne zajednice, i sam sam bio uveren da cu raditi tako casnu rabotu, kao moj brat, samo kad porastem. Jer sto bi o tome pisao na jednoj razglednici kakava je London nocu, da je u pitanju neka budalastina. Od onda je poceo redovno da se javlja, i dani su prolazili u iscekivanju avionskog pisma, koverte sa sarenim ivicama. Uvek je to bio mali praznik kada bi dosao postar u tetkinu kucu. Okupljala bi se cela familija i naglas su se citala pisma, dok bi tetka, inace hrabra i jaka zena plakala, a moj otac se napijao, pa tek onda postajao hrabar i jak. Ali ono sto je mene opcinjavalo bile su slike gradova na razglednicama, i preda mnom se otvarao jedan svet koji je snazno pozivao. Mozda su sve price kojih sam se kao dete o njemu naslusao samo puka preterivanja na korak do fantazije, kao ona prica kako je pijan povracao u skute francuskoj grofici, i o tome kako su mu ukrali pasos u Nemackoj, i kako je deportovan do Kopra u pratnji nemackih pandura, kako se iz Australije vracao kao slepi putnik na teretnom brodu. U mojim ocima on postaje heroj, od krvi i mesa od trenutka kada se vratio go kao pistolj u zemlju 1971. godine i doneo mi na poklon plasticni bager koji je mogao da kopa pesak.    On je pokusavao bezuspesno da me nauci da plivam, i to tako sto bi me bacio u najstrasniji brzak na Nisavi, da bi me vrlo brzo nakon toga vadio iz vode, kada bih vec pocinjao da klonem i tonem. On me je vodio kod svojih bradatih prijatelja, i sa njima sam slusao nekakvu bucnu muziku iz ogromnih crnih kutija. On je ulovio golim rukama ajkulu od sedamnaest metara u australijskim vodama i nokautirao pravog kengura... Dobro, preterujem... On je slusao "Travijatu" i "Nabuko". On je popravio gramofom, i sve bi bilo u redu da ja nisam kamenom, cisto iz znatizelje, smrvio gramofinsku glavu, a onda morao da bezim kako ne bih bio lincovan. On me je vodio na pecanje. I prvi mi je pokazao na svom gramofonu kako funkcionise stereo. On je imao prijatelja koji je najbolje svirao gitaru i to tako sto je citao note, a muziku nazivao flamenkom. On je imao long plej plocu Manita de Plate, i kada sam ga upitao ko je taj sto lepo svira gitaru, odgovorio: «Spanski Ciganin». On je imao prijatelje iz Francuske koji su navracali u Pirot, i ja iako nisam razumevao ni rec francuskog sedeo sam u njihovom drustvu. On mi je kupio gitaru, i tako odredio neke smernice po kojima se krecem vec trideset i pet godina. On me je vodio u zooloski vrt kada sam jednom dosao u Beograd, i zajedno sa mnom, decackom radoscu hranio foku dok nije pocela da povraca. Kupio mi je bele puma patike i prave gvas boje. On me je jednom odveo u hol bioskopa Vozdovac i pokazao mi kako se igraju fliperi, i nije mu smetalo sto hodam bos kroz Beograd, i sto se svi tome cude i krste. Dozvoljavao mi je da fotografisem njegovim aparatom sa dugim objektivom, i pokazao mi kako se prave fotografije u mracnoj komori pod crvenim svetlom. I sa njim sam te veceri otisao u goste na motoru do kuce u kojoj zivi Sladjana, zena naseg brata od tetke, Ive. I njih dvojica su, kao sto je red i obicaj u predvecerje pre izlaska na groblje povodom sestomesecnog parastosa, popili hektolitre vina, a onda smo u kasnu noc krenuli kuci do tetke, on na motoru napred, a ja iza, i vozio je kao kaskader u zidu smrti, nadahnuto i brzo niz strmu knjazevacku ulicu. Ko zna sta se njemu desavalo u glavi, jer i tridesetogodisnjaci mastaju, mozda je sebe video kao Denisa Hupera iz filma «Goli u sedlu», tek, ja sam u jednom trenutku osetio svu blagodet bestezinskog stanja, i desio se nekakav okret u vazduhu, neki salto mortale dostojan najokretnijih artista na trapezu, i tako bio na korak ostvarenju mog sna koji sam sanjao sa drugom Milosem Slobodanom, da budemo kosmonauti kad porastemo, sto smo jarko zeleli u drugom razredu osnovne skole, dok on nije sve ispricao uciteljici, a mene je bilo sramota sto se o nasoj tajni tako otvoreno i javno prica. Ali i Milos je nekako u isto vreme imao peh. Koincidecija, znak, sudbina ili ko zna sta drugo? Radoznao, kakav je bio tada, a sklon sam da poverujem da je takav i danas, i posvecen fizici, jos u cetvrtom osnovne skole, pokusao je da utvrdi brzinu dijabole ispaljene iz vazdusne puske i otpor kojim zategnut misic na nekom delu ljudskog tela reaguje u sudaru sa drugim telom mnogostruko manjim, koji se krece velikom brzinom. Pa je uradio eksperiment. Dok sam je utvrdjivao svoje letacke sposobnosti u interakciji sa silom gravitacije, on je nekom svom prijatelju rekao da ga gadja vazdusnom puskom, dok on cvrsto zateze misice. Ne znam sta je utvrdio, ali pretpostavljam da je bilo veoma bolno, sudeci po pomodrelom hematomu  na misicu i rupi od metka. On je sada sigurno na korak od ostvarenja svog cilja da postane kosmonaut, bar je blizu NASA-i, jer je u Kanadi. Kada je shvatio da ovde leba nema, stisnuo je prtlju i sa porodicom otisao. Sto zelim svakome da uradi. Medjutim, moje iskustvo sa lebdenjem, na zalost, trajalo je kratko, a vec sam bio na asfaltu sa cvikerima, kako se toga lepo secam, koje odlecu sa nosa, i tako na delu spoznao surovost kojom sila zemljine teze zna da se obrusi na sve koji nisu savladali vestinu letenja. Moj veliki brat nista nije primetio, vec je nastavio da vozi, i tek kada su ga nekakve zene zaustavile, nekih trista do petsto metara od mesta nesrece zbunjen, shvatio je da mene nema iza. Nisam siguran, ali mislim da je naivno upitao: «Gde se sad izgubio Koki?» Kada se vratio verovatno je imao sta i da vidi. Za njim su u povorci isle zene, govoreci mu svasta. Da je vucibatina, i da je besprizornik, i da je ovakav, i da je onakav, a ja sam stajao na trotoaru sa rascvetanom usnom poput zecije iz koje je liptala krv, i sa odranim kolenima, sa naocarama koje su za divno cudo ostale citave, ali koje cu samo dva dana kasnije slomiti, potpuno nesmotreno u dvoristu kuce u Pirotu, i zbog toga dobiti takve batine koje pamtim i danas. Mozda zato sto me nisu prebili kada se desilo to sa motorom. Brat Joca je predlozio da sednem na motor, cak je rekao da ce voziti pazljivo, ali na to nisam pristajao. Ni po cenu da me vode odmah u bolnicu. Za to sam imao podrsku svih zena, koje su ga stalno pitale sta bi se desilo da je iza nas slucajno bio automobil ili kamion? Pa nista posebno. Ja sad ne bih pisao ove redove, i ne bih dobio priliku da uradim mnoge gluposti, a planeta bi se i dalje okretala iako joj slabi magnetno polje, i sprema se ekoloska kataklizma, i priblizava se 2012-a godina kada ce, kako kako je zapisano u svim kalendarima drevnih naroda, konacno doci kraj. I tako, hodali smo knjazevackim ulicama, on i ja. On je gurao motor, a ja sam urlao iz sve snage do tetkine kuce praveci buku jacu od dvadeset sirena hitne pomoci, i mogu samo zamisliti kakva smo bili slika i prilika kada smo zakoracili u prepunu sobu gostiju, kada je on skruseno izustio: «Te, mi padosmo», na sta sam ja jos jace zaurlao.

Do treceg razreda srednje skole redovno sam odlazio u Knjazevac. Uglavnom bih sedeo sam sa tetkom i svirao gitaru ili citao knjige i stripove. Ali jedno leto, leta gospodnjeg 1977. pamtim. Pronela se vest da se negde rodilo dete sa bradom i brkovima i odmah progovorilo majci. A reklo je da ce sedmog sedmog 1977. biti smak sveta i odmah umrlo. Mogu zamisliti sitroticu majku, koja je zeljno iscekivala porod devet dugih  meseci, kako se prenaralizila ugledavsi takvo bradato cudoviste. Ne verujem da bi u tom slucaju mogla da vazi izreka da njega moze samo majka da voli. Da sam ja majka, odmah nakon toga trazio bih da mi usiju matericu, a oko nje da bude izliven olovni sarkofag, isti onakav kakav je u Cernobilu. Ali, svejedno pometnja je učinjena, i svi koje sam poznavao ziveli su u strahu od nastupajuceg smaka sveta, prorecenog ustima nejakog proroka. Malo je reci da sam bio uzasnut, a vremenske nepogode koje su se svakodnavno nadvijale nad gradicem na Timoku upucivale su na to. Uz sve to, tetka je pricala strasne price o povampirenim ljudima, o tome kako kad neko umre treba ga bocnuti iglom u prst, kako je neko umro odjednom a prethodno je otekao i pomodreo, i jos mnogo drugih zastrasujucih prica, kao sto je prica koja govori da se nikako ne dozvoli da macka preskoci pokojnika dok lezi na odru u otvorenom sanduku, i kako su se neka dvojica budala opkladila ko od njih moze da pojede vise ljudskog izmeta, pa je onaj sto je dobio opkladu malo likovao, a onda umro u najstrasnijim mukama, za razliku od onog sto je izgubio, koji je takodje umro, ali se nije mnogo mucio.  Svakog dana stustila bi se strasna oluja sa grmljavinom, koje se plasim i dan danas, gromovi bi sevali na sve strane, a moja baba i tetka bi zabrinuto posmatrale nebo. Ja bih sedeo sam u nekom uglu kuce, za koji sam bio uveren da je najbezbedniji, i gurao prste u usi. Naravno, sedmog sedmog nista se nije desilo, a dan je bio lep, i sutradan su dosle moje rođake, tetkine unuke, tako da je kuca bila puna dece. Cak je i komsiluk bio ispunjen decom, a ja  sam se zaljubio, prvi put posle cetiri godine izistinski, u jednu devojcicu iz Zajecara, i duboko u sebi zaklinjao se na vecnu vernost, sto naravno nisam ispunio. Kako se nije desio smak sveta, mogli smo da nastavimo da zivimo mirno. I tako, te godine vasar je poceo dvadeset dana ranije, na moje veliko zadovoljstvo. Tih mesec dana, koliko sam proveo kod tetke bili su najlepsi u mom dotadasnjem burnom zivotu. Mesec dana niko me nije tukao. Uzivao sam u blagodetima koje mogu samo tetke, Smilja i Bosa, i njihova majka, baba Mila da pruze. Mada baba Mila  manje. Isao sam na vasariste svaki dan, i bio najmladji igrac flipera. Kao Tomi. Imao sam svoj krug obozavalaca koji su zadivljeno posmatrali autisticnog decaka koji samara kuglu sa neverovatnom lakocom, osvajajuci besplatne igre. Bio sam ponosan na sebe i pun samopouzdanja kao nikada pre, a ni posle. Cim bih se pojavio odmah bi mi prilazili, i kao da im je imponovalo da budu u mom drustvu. Bilo je tu i starijih od mene. Neko bi mi dao cigaretu, a ja bih sa neskrivenom dosadom posmatrao  igrace, za mene amatere, i strpljivo cekao svoj trenutak, dok je napetost, pracena nedoumicom hocu li zaigrati tog dana, rasla. A onda, uz zvuke presme, hita leta, «Da sam Brando il' Dzems Din» prilazio bih fliperu, i lagano ubacivao zeton u aparat. Sve nakon toga je istorija. Koliko sam samo vremena proveo uz sve moguce i nemoguce flipere, pocev od onih mehanickih do elektronskih. Mnogo je osvojenih partija, turnira i kinte.  A usput, sam citao knjige. Tog leta sam progutao «Mobi Dika», «Bila sam narkoman» i po hiljaditi put «Orlove», koje sam dobio kao nagradu za odlican uspeh i primerno vladanje na kraju cetvrtog razreda. I dok sam mogao da razumem zasto neko juri albino kita, i skroz je lud, u poucnom autobiografskom romanu  «Bila sam narkoman» sa velikom interesovanjem i saosecanjem pratio sam tragican put jedne devojke koja je, ne bi li se domogla tako zeljenog morfijuma radila sve i svasta, i sa svakim. I to sam mogao da razumem, natera te nuzda, pa ne biras, a i motiv je jak, to trnjenje ruke kada se ubrizga droga, i blazenstvo u koje ona tone, dok je ne scepaju kosmari i more u kriznim danima, ali nikako mi nije bilo jasno, i nisam mogao da shvatim pojavu i postojanje nekakve Crne zene  koja je u stopu prati. Danas mi je sve kristalno jasno. I ne samo da imam zenu i njenu mnogobrojnu familiju, vec imam i licnog policajca, i dusebriznika koji vodi racuna da ne pogresim, a u snovima mi se u zadnje vreme javlja neka spodoba koja mi je odnekud poznata, ali ne mogu, ma koliko hteo, da se setim kada samo se to nas dvojica upoznali, i gde, i stalno ide u korak sa mnom, i sto je najcrnje, crnje od Crne zene, zajebava bezobzirno, i smeje mi se u brk, i to nije sve! Jos su tu razni likovi koji me prate preko Interneta.

Cilj naseg putovanja je da obidjemo moju tetku. Ona ima osamdeset dve godine, ali jos je vitalna i puna duha. Ne prica zastrasujuce price, i ne sakriva radost sto nas vidi. Familija se vise ne sastaje, mnogih nema, ostali su stari, mislim na tetku i mog oca, a mi, ta druga generacija, rastrkani smo i pomalo ubijeni u pojam. Ali uspomene su jake, i secamo ih se. One ozivljavaju proslost, i cini nam se kako opet mozemo da uronimo u nju i osetimo zvuk, miris i svetlost tog vremena kada smo bili deca, i kada je sve vrvelo od zivota. Tu je i moj Brat Iva, njen sin. Dugo se nismo videli pa su emocije prilikom susreta jake. Za njega je moja majka govorila da je nezan kao devojcica, i da je kulturan. Da je kulturan to je istina, ali da je nezan… Pa, onoliko koliko svaki muskarac moze da bude nezan  To vec nema mnogo veze sa istinom, posebno kada tako nesto izgovori majka Javorka, koja je svet dozivljavala na svoj nacin gledajuci ga kroz posebnu prizmu. Za nju se vrhunac muzjastva verovatno reflektovao kroz izrazen zenski princip?! On je vozio plavu Dijanu 6. Sa njim sam isao na pecanje na Trgoviski Timok, i jednom je upecao skobalja od kilogram i po. Iz vode ga je vadio skoro kao Hemingvejev starac sabljarku. Vodio me je na Baranjicu, vestacko jezero na putu za Kalnu. Tamno zelena boja jezera kao smaragd blistala je izmedju visokih stena. Predeo je nestvaran, sa sve restoranima izgradjenim u steni, ali sada, zapusten je i tuzan, kao uostalom mnogo toga u tom delu Srbije. Pricao je najsmesnije viceve na svetu. Dosao je u Pirot kada je Radnicki igrao kup utakmicu sa Crvenom Zvezdom, a utakmicu je snimala televizija, i Radnicki pobedio sa 4 : 2. Moj otac nije hteo da me vodi na utakmicu, ali zahvaljujuci bata Ivici i ja sam bio na prepunom stadionu. On je pravio najlepse lustere i stone lampe od zireva, slame, zice... Imamo ih nekoliko. Zubar, koji nije mogao da se zaposli u rodnom gradu, a dosadilo mu da pravi svetiljke, otisao je u Prijepolje, gde se hrabro uhvatio u kostac sa zapustenim zubima dece, da bi nakon dugo godina situaciju doveo skoro do savrsenstva, bar sto se njegovog posla tice. I to samo sto je preventivu stavio na prvo mesto. Sedimo za stolom, jedemo rostilj, i pijemo neko otmeno vino. Krajickom oka gledam u flasu ne bih li otkrio poreklo tako neobicnog vina, ciji su buke i ukus dostojni da se nadju u filozofskim spisima Bele Hamvasa, ali flasa je obicna i to sto na etiketi pise “Tikveska Smederevka” meni nista ne kazuje. Pustam masti na volju i zamisljam da je bata nabavio neko posebno vino sto srecnici, u koje sada i sebe ubrajam, mogu da probaju samo jednom. Posle cetvrtog spricera otkrivamo tajnu porekla neobicnog ukusa. Bata je sve vreme pravio spricer sa sprajtom, umesto sa kiselom vodom. Zbunila ga flasa koja je iste boje kao i flasa sa sprajtom. Na to je moja tetka rekla da ljudi obicno naprave neku glupost, ali ako to ispadne dobro, onda se drze toga. Kada bi se ozbiljnije covek upustio u razmisljanje, dosao bi na kraju do zakljucka da je sve na ovom svetu plod gluposti. Mi nismo hteli da razmisljamo, nismo hteli da se drzimo nase gluposti, vec smo za rastanak popili pravi spricer sa sodom, i ja sam tu prestao da pijem jer sam odgovorna osoba, a pritom znam da me ceka teska deonica od sestdesetak kilometara planinskog odvratnog puta do Pirota. Pricali smo o tome kako je on isao na Mrtvo more, ali sa izraelske strane, i kako se Sladjana, njegova zena mazala lekovitim blatom. Rekao sam da ce se sigurno i Milica namazati blatom, ali sa jordanske strane, pa kada se budemo videli sledeci put da uporedimo rezultate. da vidimo cije je blato bolje. Naravno uz spricer, ali bez eksperimentisanja.

Hvata nas prvi sumrak kad krecemo iz Knjazevca, i vec posle prvih krivina Milica pocinje da kuka i stenje sa zadnjeg sedista, i proklinje dan kada se rodila i mene upoznala. Njen problem je jednostavan. Popila je samo tri i po piva, i normalno da joj je muka. Da je popila koje vise pala bi u komu, i blazenim snom spavala do Pirota, a ja ne bih morao da stajem svakih pet do deset kilometara kako bi ona obavila svoje potrebe. Ovog puta je Dunja na mojoj strani kada Milici kazem da nije puno popila, i da je mogla jos. Svestan sam da se jako lose oseca jer me nije zbog izrecenog oterala u pizdu materinu.

INTERMECO

  

Tamara, jezero Tuz, Turska

Dunja, jezero Tuz, Turska

Dragi citaoce bloga,

Osecam potrebu da ti se obratim ovim putem. Povremeno, objavljivacu post pod nazivom INTERMECO, a motiv je da se malo razbije eventualna monotonija, koju moze da izazove prica koju cu nastaviti da pisem.

INTERMECO ce sluziti i za uspostavljanje komunikacije izmedju nas. Objavljivacu fotografije sa putovanja, kao i fotografije ili filmske inserte koji na neki nacin imaju dodira sa pricom.

Naravno, pokusacu da odgovorim na sve komentare koji su napisani i koji ce biti napisani na blogu.

Necu biti lenj.

Zahvaljujem svima koji su ostavili komentar i tako mi dali podrsku da nastavim sa pisanjem i uredjivanjem bloga. Verujem da ce se on menjati, razvijati i obogacivati novim idejama.

U svakom slucaju Dunja lici na majku, i karakterom, sto me ponekad dovodi do ludila, ali sta cu... A svako ko zavrsi neki razred osnovne skole zna da pise, samo je pitanje da li ima hrabrosti da se uhvati u kostac sa tim cinom.

Razgovarao sam sa Tamarom, Milicom, a Dunji je svejedno dokle god moze da radi sta hoce, i one se slazu da mogu da opisem nase dogodovstine. Cak su mi dozvolile da koristim nasa prava imena. Kao akteri i aktivni, ponekad i preaktivni ucesnici putovanja, mogle bi u komentarima na kraju svakog posta daju svoje vidjenje. To bi svakako obogatilo pricu.

Uzgred, nama veze sa blogom, ali po svoj prilici Shook Stampedo se uskoro vraca na scenu. O tome smo sinoc razgovarali Laki i ja. Bices na vreme obavesten.

Pozdravlja te i voli,
Koki

P.S.
Nekakav jadnik, koji sebe naziva hakerom, pretpostavljam da u svom nepatvorenom ludilu bije sve bitke sa mracnim silama ovog sveta, a sam truli u tami, uleteo je, zahvaljajuci neopreznoscu moje zene, na njen google nalog, odnosno gmail, kada je ona iz Telenora, koliko da prekrati muke onih koji cekaju u redovima, koristila njihov usluzni racunar, a da se nakon toga nije odjavila. Elem, hrabri i dovitljivi haker, koji se potpisuje inicijalima HK, video je link bloga koji sam joj poslao, i naravno poslao mi mail u kome je napisao sledece: "Bajo, smaras. Poseti Amsterdam...", i jos je naveo koji deo Amsterdama. U Amsterdamu sam bio nekoliko puta i ludo se proveo, ali to je moj problem. Mogao bi gospodin HK da procita moju knjigu "Cirkus Alimpija", i preslusa objavljene albume orkestra SHOOK STAMPEDO, i sve ce mu biti jasno. I grad je divan. To je problem Amsterdamaca, i Holandjana. Ne smeta sto je to napisao, svakako, moguce da smara ova prica, i svako bi trebalo da ima pravo na svoje misljenje, i niko ne mora da je cita. Ali, borac protiv svih zala, u svoj svojoj lucidnosti, i nastupu mocne kreativnosti, koje verovatno nije svestan, njen gmail nalog, odnosno jezik i pismo (font) koje je koristila, carobnim stapicem, a valjda da bi poslao nekakvu poruku od koje bi trebalo da se svima koji je budu videli digne kosa na glavi, i tako preplaseni zatvore u sopstvene vilajete, pretvorio u jevrejsko pismo sa sve slovima. Lepa su hebrejska slova i hebrejska kaligrafija, ali tuzno bice koje je to ucinilo nikada nece razumeti smisao postojanja razlicitih kultura na ovoj planeti. Verovatno u svom samozadovoljenju cinom koji je tako duhovito osmislio, ne shvata da njemu ne smetaju ni sirijci, ni muslimani, ni hindusi, ni hriscani, ni katolici, ni pravoslavci, ni jevreji vec on samom sebi smeta. Ali tu nema pomoci. Sta dalje mogu ocekivati od mistera HK. On se krije, a ja sam potpuno otvoren. Vidi moje fotografije, ime i prezime, blog, zna moju mail adresu, i sada zenininu. Ima mogucnost da cacka do mile volje po nasim nalozima. Mozda ne shvata da su i ti nalozi, ma koliko bili virtuelni neciji posedi, i da je to kradja, ma koliko se on trudio da svoj potez ucini zabavnim. I tuzno je da rasipa svoju energiju na takav nacin. To sto je on uradio moze svako dete uzrasta od sedam do deset godina. Evo, ja ga ovim putem preporucujem Pentagonu, Drzavnoj bezbednosti, NASA-i, Mosad-u gde bi njegovi potencijali dosli do izrazaja i bili iskorisceni. Cega se plasi? I sta mu znaci to HK? Mozda Haker, pretpostavljam ali nisam siguran, a mozda i Harvi Kajtel, Hickok, Hilari Klinton, Hare Krisna, Hokejas, mada su hokejasi hrabri ljudi, Haralampije Kitic...  I sta je uradio duhoviti HK? Sa Milicine mail adrese poslao svima koji su u njenom adresaru po koju poruku. Cak i mojoj sestri sa sve rimom sto govori da je stihoklepac pesnicki nadaren. U svakom slucaju, ne ljutim se, pozivam ga na pice, slobodno, neka se javi i tada cemo pricati i o Amsterdamu, i Minhenu, i Parizu, Veneciji, i Jerusalimu, i svim drugim predelima koje smo obisli ili samo culi za njih.

P.P.S.
Milice, kad budes ubuduce isla na internet, i slala pisma, odjavi se nakon toga. Nisu svi ljudi dobronamerni.

Koki, Alepo, Sirija

Milica, jezero Tuz, Turska

SHOOK STAMPEDO

snimak sa koncerta odrzanog u

klubu "Prostor" 1994.godine