Milica i ja smo krenuli na put. Naravno, to zvuci jednostavno kada se procita prethodna recenica, ali u stvarnosti nije bilo tako. Od trenutka kada smo usli u kola pa do trenutka kada sam upalio motor, proslo je vise od sat vremena, jer je Milica najmanje sedam puta odlazila u stan ne bi li proverila da li je sve u redu. Kada je napokon rekla da mozemo da krenemo, uz opsku na moj bezazleni komentar koji sada nije vredan pomena, da sam kreten, i da ona ne zna sta trazi sa mnom, konacno su se stekli uslovi da podjemo. I sve je islo nekako dobro, uprkos zamkama na Gazeli, kad je negde kod Kaludjerice na moj sluzbeni telefon stigla poruka. Posto sam ja covek ciste savesti koji mirno zivi, bez imalo straha rekao sam Milici da je slobodno procita. Poruka je glasila ovako:
Morate da mi potpisete ovlascenje da podignem pare ili da parafirate 88 virmana sto je bolje izvinite
Poruku je poslala je Jadranka, sef racunovodstva, i tako prekrsila dato obecanje da me ni po koju cenu nece zvati. Morao sam brzo da razmisljam, pa sam izdiktirao Milici tekst sledece sadrzine da ga ukuca u moj mobilni i posalje. Rekao sam sledece:
Nema sanse! Falsifikujte, smislite nesto, preradite ovlascenje od prosle godine!
Ali sam se u trenutku setio da sam ja gnusoba u posmatranju, i da je ovo mozda jos jedna u nizu provokacija koje me vode na gubiliste, i ujeo se za dupe, jer je poruka otisla, i ispod nadvoznjaka pre naplatne rampe, okrenuo automobil i odvezao se do skole sa sve Milicom koja je dobila tezi oblik ubilackog nagona, gde sam sa neverovatnom lakocom potpisao 88 virmana i obavio nekoliko sluzbenih razgovora sa ljubaznim gospodjama iz trezora, i tako razjasnio sve nedoumice oko pomoci od grandioznih 5000 dinara koje nam je velikodusno podelila nasa Vlada, pa se opet pozdravio sa Jadrankom koja mi je pozelela srecan put i lep provod na Mrtvom moru.
Iskljucili smo sve telefone, i vrlo brzo se nasli na delu autoputa kroz Srbiju koji se nekad zvao simbolicno “Put bratstva-jedinstva”.
Milica se za to vreme zabavlja komentarisanjem Turaka i njihovog stila voznje. Komentari su bili tipa: “kakvi su , kako su prenatrpani, kako voze”, a pritom je zanemarila da mi u nasem prtljazniku, sa oborenim zadnjim sedistima, vozimo samo Tamarinu torbu sa najneophodnijim stvarcicama, koja je prepolovila automobil, nasih nekoliko putnih torbi za svakodnevnu upotrebu, dve zimske gume, televizor , i jos kojekave tricarije za cije nabrajanje bi mi bilo potrebno nekoliko listova.
Turci voze zanimljivo, i takav nacin voznje, kao i druzenje sa njima pratice nas narednih 2000 kilometara, pa pokusavam da proniknem u njihove vozacke tajne . Po registracijama zakljucujem da idu u grupama i da se vodje grupe smenjuju u zavisnosti od umora vozaca. Nesto kao taktika biciklistickih timova na Tour de France.
U njihovom smenjivanju na celu kolone desava se nesto sto ne razumem, ali zbog proklamovane bezbednosti u saobracaju prihvatam sa neodobravanjem. To primecujem kada me gospodin Turcin pretekne, i sad umesto da nastavi sa voznjom on naglo uspori, pa ja onda preteknem njega, pa me onda svi iz tima preteknu i vrlo brzo, jer u proseku voze 150 na sat, nestanu iz mog vidokruga. I stvarno su prepunjeni stvarima, zenama i decom.
Takva zabava je trajala do iskljucena za Aleksinac. Autoput je dosadan, ali Srbija je lepa. Ovog puta sam bio iskreno obradovan jer su u Aleksincu postavljeni putokazi tako da uopste nisam lutao, kao sto mi se to desilo pre nekoliko godina kada sam prvi put vozio za Soko Banju. Tada sam pokazao izuzetan talenat za voznju i snalazenje na nepoznatom terenu, tako da mirne duse mogu sebe da predlozim, ako ne za kapitena nacionalnog tima u orijentiringu, jer, vec sam star, a ono za selektora reprezentacije. Moja refernca je to sto sam tragajuci za putem koji vodi u poznato turisticko odmaraliste, nakon pola sata voznje kroz Aleksinac opet izasao na autoput, sto mi nije bila namera. Ali, ovog puta smo se brzo nasli na izlokanom drumu koji vodi do jedne od najpoznatijih banja sa izuzetnom ponudom raznoraznih prirodnih i neprirodnih znamenitosti. Put vodi kroz prekrasne krajolike, divno selo Bovan, pored Bovanskog jezera, cija zelena i cista voda mami, tako da verovatno davljenje u njemu davljeniku ne bi tesko palo.
U Soko Banji nas docekuje Snezana. Ona je brinula o deci, a deca su tinejdzerke u najgorim godinama sa obiljem nebuloznih ideja u svojim nasminkanim glavama. Nije imala pojima gde su deca, sa kim su, kada odlaze i kada dolaze kuci. Ona samo hukce, kuka na sve nevolje sto su se srucile na nju nejaku, cita knjige, kako obicne, tako i one neobicne sa filozofskim sadrzajem koje niko ne razume, i ponekad popije casicu ljute kada joj se svi smuce. Ako bih morao da potrazim opravdanje nasao bih ga: 1) ona je prosvetna radnica; 2) predaje filozofiju; 3) predaje gradjansko vaspitanje, i mislim da je to dovoljno jer bi me dalje nabrajanje opravdanja za Snezanine vaspitacke metode bacile u duboki ocaj iz kojeg ne bih nikada izasao. A klinke-devojke, dolazile su kuci oko pola pet, sest ujutru, startovale prodavce zetona na autodromu, a mozda su se i ljubile sa njima za neku voznju gratis, i nesrecnu i nejaku Snezanu dovodile do ludila svojim idiotskim prohtevima . To smo saznali Milica i ja od Dunje, kasnije, u kolima na putu za Knjazevac. Saznao sam jos, Dunja mi je rekla, onako usput, da je u nekom nocnom klubu, di dzej pustio pesmu moje grupe Shook Stampedo. Na pitanje da li se pohvalila da to njen tata svira, ona je rekla da je bilo sramota. Ali je jos rekla da su neki pevali pesmu, skakali i polivali se pivom. Bio sam ponosan, i delicem svesti, jer ostatak svesti se borio da automobil zadrzi na sve sjebanijem drumu, svakako srecan. Period od deset godina svirke u bendu, ocigledno, nije bio uzaludan.
Soko Banju bi svako bar jednom u zivotu trebalo da poseti. U njoj ce se nadisati vazduha kakvog nigde nema; nagledace se Rtnja i Ozrena, i na kraju, vratice se nakon boravka u njoj mlad i cio, tamo odakle je dosao. To se primecuje na Snezani. Iako na prvi pogled moze da deluje sludjeno od starateljskih briga, ipak izgleda podmladjeno. Pre nekoliko godina imao sam priliku da se uverim u blagotvornost boravka u Soko Banji. Letovao sam sa zenom, cerkom, vec pomenutom Snezanom i njenom cerkom Stasom. Petnaest dana, koliko smo boravili u tom prekrasnom mestu ja sam imao pritisak ili medicinski receno arterijsku hipertenziju na granici sa mozdanim udarom. Ali to me nije sprecilo da vidim popularno “grudno” i “ocno”, da se popnem se na vrh brda gde se nalazi utvrdjenje sa kog je u bezdan skocila lepotica Lepterija razocarana neuzvracenom ljubavlju. Posetili smo selo Rtanj na planini Rtanj koje je u podnozju vrha, i razgovarali sa nekoliko preostalih mestana, koji su prvi mah pomislili da im u posetu po ko zna koji put dolaze vanzemaljci. I dok su nasi eminentni umetnici okupljeni u likovnoj koloniji “Rtanjski motivi” nadahnuto stvarali kapitalna umetnicka dela, culi smo da je nekada davno to bilo napredno selo, ali ne lezi vraze, krajem sestdesetih partijski vrh stare Jugoslavije odlucio je da zatvori rudnik kamenog uglja “Rtanj”. Ponesen emocijama primerenim urodjeniku koji se susrece sa iznenadnom posetom neobicne grupe ljudi iz njemu nepoznatog sveta, najhrabriji od troje do cetvoro preostalih mestana, gromoglasno je izjavio, tako da su trenu prhnule ptice sa grana, da ce on sada reci istinu, i nece vise da cuti, pa mogu i da ga ubiju?! A istina je da uglja ima, po njegovim recima, za jos najmanje trista godina iskopavanja, ali da je Kardelj to zabranio da se radi, i tu znacajno zacutao, a ja, iako sam imao pritisak 220 sa 140, nikada nisam saznao, uprkos navaljivanju, kraj price. Postavio sam u ocajanju sugestibilno pitanje koje je glasilo ovako: Hocete li nam reci, molim Vas, koji je to motiv imao Kardelj da se odluci za tako nesto sto evidentno nije u interesu drzave, sem da Srbiju i nas Srbe baci na kolena, i tako omoguci prosperitet Sloveniji, sto se, slozicete se sa mnom, mnogo godina docnije desilo? Medjutim ni to nije urodilo plodom, odgovor nismo dobili, on je cutao kao zaliven, mozda je u mislima vec video srebrni metak koji ce mu rascopati srce, a svejedno, pocelo je i naglo da se smrkava tako da smo morali da krenemo uskraceni za jos jednu u nizu istina o jednoj velikoj zemlji i uzrocima njenog raspada. Videli smo grandiozni vodopad simbolicnog imena Ripaljka, za koji nije vezana nikakva legenda, ali, po Snezaninom kazivanju, to je vodopad sa najvisim padom u tom delu Srbije. Tada, kada sam ga ugledao, podsecao je pre na umornog starca sa obolelom prostatom koji pokusava da mokri, mada je Snezana za takav izgled vodopada optuzivala susu koja je tih dana uzimala svoj danak. I videli smo biserno izvoriste reke Moravice, u kome se kao u zenici oka ogleda nebo nad Soko Banjom. Ali, nismo uspeli da se probijemo do Sesalacke pecine jer su nas napali strsljeni i poskoci, pa smo u panicnom strahu pobegli ne videvsi jos jednu prirodnu lepotu kojom nas mami i poziva u svoje narucje Soko Banja.
Snezana nas je ispratila recima kojima je izrazila divljenje nasoj hrabrosti sto krecemo u nepoznat i egzotican svet, i rekla je jos da nam pomalo zavidi, i da se lepo provedemo, a da bi bila ubedljivija u istinitost svojih misli drmnula je na eks jednu rakijicu, otpivsi nakon toga gutljaj nes kafe, i dugo sa decom odmahivala dok je automobil nestajao na horizontu, na putu za Knjazevac.
28. 8. 2010.
PARANOJA
Milica razgovara telefonom sa Tamarom. Sudeci po njenom izrazu lica, intonaciji i mimici zakljucujem da je razgovor veoma ozbiljan. Daljim prisluskivanjem nekako sam naslutio sustinu razgovora. Zakljucujem da je tema o kojoj cavrljaju garderoba; konkretno da li Tamara nosi, i sta misli o tome da se ponese “nesto za lepo”, i za vecernje izlaske. Tamara joj rekla da ne bi trebalo da preteruju, i da smanje prtljag i da njihova garderoba bude za sve prilike, odnosno, radna i paradna?! Na to je Milica odusevljeno kliknula, prosto nije joj bilo jasno kako njoj takva mudrost nije pala na pamet, i brzo se nadovezala na Tamarinu zamisao rekavsi da joj je dilema rasprsena, i da ce na garderobu za svaki dan u vecernjim satima, kada se planiraju izlasci, na sta sam se ja samo nasmejao, ali u sebi, da ne bi doslo do incidenta, staviti neku esarpu sto ce je uciniti otmenom. E, tu vec nisam mogao vise da izdrzim, pa sam rekao da cu ih, cim budemo stigli u Alepo, obuci u burke, a ona je odgovorila da se nosim u pizdu materinu, i da sve znam da upropastim, a da se ona tako trudi, i da kuva, i vodi racuna da uvek idem opeglan, i da usisava, i pere sudove, a da joj je mama lepo govorila, da bi odmah nakon te, zadnje konstatacije, briznula u plac, ne znam zasto, koji je pretio da se pretvori u potop biblijskih razmera, ako ne i strasniji, tako strasan da ni Nojeva barka ne bi pomogla, a ja nikako nisam, a navaljivao sam, saznao sta joj je to mama lepo rekla. Onda sam ja izvukao kec iz rukava, i rekao joj, onako usput, nonsalantno, da cu mozda umreti u toj jebenoj Siriji, i to od orleaninskog sindroma, jer sam pre desetak dana jeo gljive, a ona, ne dozvolivsi da zavrsim recenicu do kraja, rekla je sa neskrivenim zgrazavanjem da sam skot, i da je bas briga, i zasto nisam jeo pecurke kada ih je ona brala, vec sam ih u panicnom strahu bacio u kontejner, a tamo sam ih jeo, i ko zna sta sam sve jos radio, ali da je se to ne tice… I zaplakala je jos jace.
Racionalno razmisljajuci prethodnih dana, dosao sam do zakljucka da kod rituala koji prate branje i zdranje gljiva ne volim zapravo prenaglasenu euforiju prisutnu kod aktera tog cina. Posebno kod onih koji nemaju pojima o tome, a prvi odlaze da beru, i iskreno se oduseve kada vide nesto sto podseca na pecurku, a posebno kada nalete na onu crvenu sa belim tufnama, kao iz neke bajke. Takav izraz lica imala je Milica kada mi je pre dve ili tri godine sa nekog izleta donela kesetinu pecuraka tvrdeci da je sve u redu, jer su joj tako rekli nekakvi instruktori iz Sremusa, drustva za zastitu okoline ili tako necega. Takve izraze lica imalo je nekoliko beraca koji su se prvi put otisnuli u avanturu, opasnu po zivot, u pitome sumadijske sume. Slaba je uteha sto je sa njima isao covek od poverenja. Uvek moze da neiskusnom oku koje po lepoti i krasnim bojama bira sumski plod, zaleti neka otrovnica, na primer, zelena pupavka.
Mozda me jos vise uzasava kada tokom prezderavanja jelima sacinjenim od pecuraka i drugog egzoticnog bilja i velebilja, svi vicu u glas: “E, ova se jede samo jednom”, dok zalogaje obilno zalivaju alkoholom, kao da je to neka preventiva. Pritom jedu, kao da im je zadnji put. To je dobar preduslov da se razvije akutna paranoja, posebno ako nakon porcije ubrzo osetite neodredjenu mucninu u predelu stomaka. A to se upravo meni desilo, iako nisam pojeo vise no sto andjela moze da stane na vrh ciode. Uz to, bio sam trezan, sto je u datim uslovima otezavajuca okolnost. Znaci, ako nemate izbora i ipak morate da jedete pecurke, nemojte ih pod 1) brati, i pod 2) biti trezni. Naravno, pragmatican kakav jesam, nista nisam prepustio slucaju, pa sam tako narednih dana, uporedo sa mucninom, i svim simptomima koja prate trovanje, saznao sve o pecurkama. Prvo sam pregurao ona laksa trovanja; onda mi je iskreno laknulo kada sam preziveo najstrasnije trovanje medicinski zvano faloidinski sindrom, koji je vrlo podmukao jer se simptomi javljaju malo kasnije, a prati ga povracanje, grcevi i laksi oblik kolere, a onda otrovanom na zacudjujuc nacin naprasno bude bolje, i to tako traje dva, tri dana, a onda nesrecniku naglo pozli, nakon cega bude cao amore, i ode se bogu na istinu u jezivim mukama, a nesmotrenoscu lakomog i pohlepnog braca pune novinari novinske stupce, I tada jadnik koga je zadesila takva mucna sudbina umesto zivog bica postaje opomena neopreznim, samoukim beracima gljiva. Tako sam tih dana saznao da je narod dao, nikao ne znam iz kojih razloga razna imena gljivama, pa se zovu zeke, zavodnice, udovice, prdavice, koje istina nisu opasne za onog ko ih jede vec vise za okolinu, koprenke, maglenke, muhare, bljuvare, i da osim sto se odazivaju na razlicita imena, medjusobno su slicne. Samo vesto oko moze da primeti te suptilne nijanse i razlicitost kojim ih je obdarila majka priroda. U sebi sadrze razne otrove, teske metale, da mogu da budu kancerogene, poneke imaju akimulirajuce dejstvo, ma sta to znacilo, da su se neki japanci, njih pedesetoro otrovali jer su jeli nekakvu pecurku za koju su mislili da je neka druga, da su uz pecurku jeli nekakvu ribu od koje godisnje umre nekoliko stotina japanaca, i hrabrih turista iz svih krajeva sveta. Da se otrovao neki nesmotreni Francuz pre deset godina, istina u Francuskoj, da je u Sumadiji razvijena visoka svest o znacaju pecuraka u ljudskoj ishrani, a da je zadnji smrtni slucaj zabelezen 1997. godine. Onda, neke pecurke otrovnice rastu u rano prolece, neke u kasno leto i jesen, sto je, bar sto se mene tice u datom slucaju, srecna okolnost. Rastu na razlicitim nadmorskim visinama i u razlicitim sumama, ali da se sa njim ipak nikad ne zna, i covek mora uvek da bude na oprezu kad god je u kontaktu sa njima. Posto sam preziveo trovanje bljuvarama, zavodnicama, i najsmrtonosnijom zelenom pupavkom, ostale su mi kao jedina tragicna mogucnost koprenke, i mucni orleaninski sindrom, od kojeg bubrezi postaju kao zduvani pasulj, i moze covek samo da se slika kada mu se to desi. Ne umire se uvek, a podmukla otrovna koprenka daje simptome tek posle dve do tri nedelje, kada vecina ljudi zaboravi sta je jela. Pa vi vidite da li se uopste isplati jesti pecurke. Medjutim, neke koprenke se vrlo retke, neke rastu u jesen, mada nikad se ne zna, i kao lako ih je prepoznati. Sto me nekako umiruje, kao i cinjenica da su svi jeli, moram priznati ukusno jelo, a da sam samo ja imao trbuhobolju od svih konzumenata. Sada sam dobro informisan; uostalom, pamticu sta sam jeo pre tri nedelje za slucaj da mi se negde u pustinjskoj Siriji pojave tegobe koje nedvosmisleno ukazuju na otrovanost, i svecano se zakleo da vise ta g…. necu staviti u usta dok sam ziv. Cak i bezukusne sampinjone.
A Milici sam odgovorio, ugledavsi je tada sa kesetinom gljiva i osmehom na licu, kojim je neodoljivo licila na Lukreciju Bordziju, da sam shvatio intuitivno da svaki nesrecno ozenjen muskarac mora da pristupa sa izvesnom dozom opreza kada mu zena sa radoscu nudi nesto tako neobicno, kao sto su pecurke, na primer. Milica je s gnusanjem na sve to rekla da mogu da crknem, i da je bas briga, i da sam budala.
Da sam najveci maler znam to zadnjih 45 godina, ali nikako mi nije jasno zasto me zivot stalno podseca na takvu tuznu spoznaju.
Tih kisovitih letnjih dana moja paranoja se kretala na tri koloseka, ali o trecem necu, tek da kazem, da u trenutku kada pisem ove redove, saznajem da se zle slutnje vezane za tu trecu paranojicu o kojoj necu, nece obistiniti, pa mi je ipak, moram to priznati, malo lakse, osim ako nije neka ujdurma u pitanju, koju u ovom trenutku ne mogu da prepoznam. Za svaki slucaj kako bih adekvatno odgovorio imam pripremljen plan a, plan b, c i d.
Dakle, u iscekivanju mucne i zastrasujuce smrti od gljiva otrovnica, a dok se ne bude desilo to, sto ce za mene biti sigirno neprijatna okolnost, moralo se i ziveti, i obavljati kako radne, tako i bracne obaveze i duznosti. Isao sam na posao, svadjao se sa zenom i cerkom, sredjivao auto za daleki put, placao majstore, davao dzeparac Dunji iz mojih crnih i tajnih fondova, docekao tastu koja je dosla da se pozdravi sa nama, slusao Milicina zvocanja, strahove, dileme i najcesce to, kako umesto sto cemo da se mlatimo tamo po Turskoj, Siriji i Jordanu, za te pare mogli smo da odemo na more i uzivamo mesec dana. Ja sam mudro cutao, jer sve sto bih rekao bilo je bespredmetno, i izvrsavao naredjenja, a sve u sebi oprastajuci se od ovog sveta uz “Tibetansku knjigu mrtvih”, tako da mi smrt nece tesko pasti, jer znam sta me ocekuje tamo, a to je kud i kamo prijatnije od ovog ovamo.
I tako, odoh ja do suda u ponedeljak ranim jutrom ne bih li dobio zvanicnu potvrdu da nisam pod istragom i da se protivu moje malenkosti ne vodi nikakav sudski proces. Sto mi je to palo na pamet, nemam pojima, ali coveku ionako svasta zna da padne na um. Moguce da sam, posto su preda mnom dani neizvesnosti, zeleo da budem na neki nacin miran i spokojan saznanjem da sa ovog sveta mogu otici kao uzoran gradjanin. Ako bude bilo potrebe, naravno.
U reformisanom pravosudju nista vise nije lako, i za ono sto se ranije dobijalo za pet minuta sada je potebno mnogo vise, i proverava se na raznim nivoima, a sve u skladu sa potpisanim medjunarodnim konvencijama I, pretpostavljam, aktom o pridruzivanju itd. Iz IV opstinskog suda koji se vise ne zove tako, a nisam se interesovao previse da saznam koje je njegovo casno ime sada, upucen sam nigde drugde do u Palatu pravde, i odmah mi je nekako bilo jasno da cela ova akcija nece na dobro izaci, ali… Isao sam hrabro dalje. I tako, stao sam u red, stvar navike, prethodno plativsi uredno taksu, da bi posle nekog vremena, kada je to neko od nas iz reda primetio, i glasno prokomentarisao, da se mi vec satima ne pomeramo, bili udostojeni informacijom, kada se bolje razmisli tako ocekivanom, da je pao sistem! I da nece raditi sigurno sat vremena, ali da vispreni informaticari rade na otklanjanju greske, pa posle sat vremena, sto je vec neki pomak u komunikaciji sa salterskim radnicima, dobili smo informaciju, da nije riknuo sistem, vec da se instalira novi program, ali da ce to biti, zahvaljujuci momcima iz ERC-a, brzo gotovo, pa posle sat vremena salterske sluzbenice su u poverenju nezvanicno saopstile da ni one nemaju pojima o cemu se zapravo radi, i posle pet sati drezdanja u redu receno nam je da mozemo sada da idemo kuci, jer je njihovo radno vreme isteklo, i danas ni pod kojim uslovima nece raditi, a mozemo sutra da zovemo telefonom kako bismo dobili najnovije informacije, na sta smo se, svih nekoliko stotina, koiko nas je bilo u redu, slatko nasmejali. Sistem nije radio sutradan, a ni prekosutra, pa sam ja u cetvrtak poranio, i bio zadivljen slikom koju sam ugledao. Prava pravna pastorala. Nema reda, a vredne sluzbenice predano rade na izdavanju zeljenog dokumenta. I jos u ljubazne. Meni su rekle da ne mogu da dobijem to sto trazim, ali da pravu informaciju mogu da dobijem na trecem spratu, i napisale su neku sifru na papiricu koji mi je urucen.
I tada nastadose moje muke, moj hod po trnju u cudesnom svetu pravosudja. Otisao sam gipkim korakom na treci sprat do saltera gde me je docekao ljubazni domacin, kratkovidi muskarcic, i nehajno pogledavsi papiric uputio me dalje da lutam po hodnicima pravde, od kancelarije do kancelarije, gde sam mogao da vidim izmorena lica ljudi kako stoje naslonjeni na teske zidove, sve u nadi da ce za ovozemaljskog zivota konacno docekati pravdu; video sam okorele kriminalce koje policajci sprovode na sudjenja sa sve lisicama na rukama kako se samozadovoljno osvrcu oko sebe u zelji da budu primeceni, vidjeni, sa dubokim osecanjem da su nekoj, samo njima znanoj misiji. Osecao sam se, tragajuci za informacijom, dok mi se srce stezalo u grudima, kao sto se osecao Krlezin literarni junak, Trdak Vid, iz “Bitke kod Bistrice Lesne”, sve u sumornom iscekivanje neke dvojice koji ce mi na kraju zavitlati bodez u srce, i tako staviti tacku na proces u kome sam mimo svoje volje, kao zlosrecni Jozef K., ja sluga pokorni, plasljivi mis, koji ni mrava ne bi zgazio, preplasen unapred od svoje sopstvene sene. Posle nekog vremena, opet dolazim na pocetak, na salter, kod coveculjka, koji mi odgovara na opasku, opet ja, da me ni ranije nije primetio, pa ne zna o cemu govorim, ali da ni pod kojim uslovima ne mogu dobiti ono sto trazim, jer se protiv mene vodi istraga, da je predmet kod istraznog sudije, a on moze da mi kaze ime sudije ako to meni nesto znaci. Ali to mi nista ne znaci, i nisam lud da cackam tamo gde nije pozeljno. Pandorin cup zla se ne otvara bez preke potrebe, posebno ne pred zasluzeni godisnji odmor.
Kada radite tako odgovoran posao kakav je moj, mozete ocekivati da cete uvek biti na udaru i pod budnim okom samozvanih dezurnih cuvara prava i pravde. Priznajem, imao sam pre dve godine problem, ni kriv ni duzan. A koji desperados ce reci da je kriv? Tada sam, na sopstveno odusevljenje, imao licnog policajca koji je nekoliko meseci brinuo o meni. Zvao me je telefonom, a jednom, sto mi se jako dopalo, kada sam krenuo u Prijedor da otvorim izlozbu, samo sto sam presao granicu sa Hrvatskom zvao me je da mi pozeli srecan put, a u povratku kada sam presao granicu i usao u rodnu domovinu, pozvao me da mi pozeli dobrodoslicu. Vodio je duge, iscrpne i nadahnute razgovore sa mnom o umetnosti, filozofiji, fudbalu, socijalnom programu, psihologiji, prvom seksualnom iskustvu, drugom seksualnom iskustvu, gorivu, kosarci, hokeju na travi, solidarnoj pomoci, vinu, automobilima, poslu, itd, da ne nabrajam vise. Kasnije sam, tek da se zna a istine radi, razgovarao sa sudijom, istina, samo jednom. Od tada su prosle dve duge godine.
U pravo i pravdu se ne razumem, ali hiljade raznih misli mi je u jednom trenutku proletelo kroz glavu, od kojih izdvajam sledece:
1. Da je to zbog cega sam optuzen i progonjen tako strasno, a da glup, kakav jesam, ne mogu da shvatim svu tezinu ucinjeniog zlocina, i da mehanizmima znanim samo onima sto pronikose u najsvetije pravne tajne, do najsitnijih clanova rasclanjuju ucinjeno s moje zlocinacke strane, kako bi na koncu kazna bila prvedna, adekvatna, i naravno, ponizavajuca;
2. Da je to zbog cega sam optuzen i saslusavan cista i besmislena bezvezarija, i da nemaju osnova da me osude na smrt, jer u mom poimanju kazni postoji samo smrtna kazna kao jedina pravedna, ma koji zlocin bio u pitanju;
3. Da je to zbog cega sa optuzen i vec dve godine pracen, jezivo, i nikada do sada nije zabelezeno u sudskoj praksi, ali da sudija u cijoj je nadleznosti postupak nece da me optuzi bar ne dok ne odem u penziju, jer je negde shvatio nakon prvog i jedinog saslusanja da sam dobar i plemenit covek, skoro kao Sindler;
4. Da je to zbog cega sam optuzen i jos uvek pod istragom, negde na klackalici, i da moze i ovako i nonako, a posto nista nije tako kako je prikazano, i onako kako jeste, pa smo svi zbunjeni, a u krajnjoj liniji postoje zakonski okviri u kojima se odigrava sve to navedeno u optuznici, da je najbolje za sve da se pusti da zastari;
5. Da je sve to zbog cega cu mozda biti osudjen na najstrozu kaznu u istoriji pravosudja, samo moja fikcija, da je sve to greska u matriksu, da nista nije stvarno i ja jos sanjam, trebalo bi da me neko ustine, da se sve rasprsi , i niko od prisutnih ne postoji, a cela planeta stradala je u zastrasujucoj kataklizmi nakon Treceg svetskog rata, a da nase duse rasprsene, stihijski lutaju svemirom.
Ali, ne lezi vraze, crv pocinje da radi, i tako, dok se penjem uz ulicu vojvode Milenka, u svakome vidim dousnika, tastera, prerusenog policajca, provokatora koji pomno prati moje kretanje izvestavajuci u najkracem roku centralu. Zato sam oprezan, ponasam se kao da su sve kamere ovog sveta uperene u mene, preispitujem misli, prisecam se svega onoga sto sam radio protekle dve godine, sa kim sam bio, sta sam govorio, ko mi se javljao, pozivao me na pice, i nikako da se oslobodim da sam u leglu zavere, da mi svi rade o glavi, i da se necu iscupati. U isto vreme sam ocajan i besan, svakako uplasen jer slike kako me hapse na granici i odvode u nepoznatom pravcu isuvise su jake da bih ih potisnuo duboko u podsvest.
Koracajuci vidim kako moj pasos odnose na dodatnu proveru, onda mi namrgodjeni policajac strogim glasom govori da napustim vozilo, i u trenutku kada zatvaram vrata, kao iz zemlje da su nikli, opkoljen sam pripadnicima specijalnih jedinica sa sve kapuljacama na glavama i fluorescentnim trakama, kako bi se medjusobno prepoznali, da se ne upucaju, ako zlikovcu kakav sam ja ne padne na pamet da pruzi strahovit i paklen otpor proglasivsi prethodno rodjenu cerku, zenu i zeninu prijateljicu za taoce. Zatim sam video kako ce to izgledati uistinu. Pustice me da izadjem iz zemlje, kako bi pratili tragove, sa kim se sastajem, ko je nalogodavac tog gnusnog dela; pratice se moje kretanje po arapskim pustinjama, a onda ce me na prepad uhapsiti kada se budem vratio. Opet na granici. Tako, oni mene hapse, ja ih molim da mi dozvole da bar auto odvezem do Pirota, jer niko sem mene ne vozi, ali oni su neumoljivi. Dunja se histericno smeje, sto je ocekivanio, jer ona je tinejdzerka, Milica place, Tamara se poziva na nekakav kodeks i medjunarodna prava. Sve to snimaju kamermani Nacionalne televizije, i sutra ce slika mog hapsenja osvanuti na naslovnim stranama dnevnih novina sa bombasticnim komentarima, tipa: lijo, lijo pa dolijo!
U takvom raspolozenju, obuzet strasnim mislima usao sam u skolu i rekao Jadranki, sefu racunovodstva, da pripremi sve sto moram da potpisem, a onda smo se pozdravili pozelela mi je srecan put, a ja sam joj rekao da moj odmor pocinje i da me ni po koju cenu ne zove, i ona mi je obecala da nece zvati.
Milica razgovara telefonom sa Tamarom. Sudeci po njenom izrazu lica, intonaciji i mimici zakljucujem da je razgovor veoma ozbiljan. Daljim prisluskivanjem nekako sam naslutio sustinu razgovora. Zakljucujem da je tema o kojoj cavrljaju garderoba; konkretno da li Tamara nosi, i sta misli o tome da se ponese “nesto za lepo”, i za vecernje izlaske. Tamara joj rekla da ne bi trebalo da preteruju, i da smanje prtljag i da njihova garderoba bude za sve prilike, odnosno, radna i paradna?! Na to je Milica odusevljeno kliknula, prosto nije joj bilo jasno kako njoj takva mudrost nije pala na pamet, i brzo se nadovezala na Tamarinu zamisao rekavsi da joj je dilema rasprsena, i da ce na garderobu za svaki dan u vecernjim satima, kada se planiraju izlasci, na sta sam se ja samo nasmejao, ali u sebi, da ne bi doslo do incidenta, staviti neku esarpu sto ce je uciniti otmenom. E, tu vec nisam mogao vise da izdrzim, pa sam rekao da cu ih, cim budemo stigli u Alepo, obuci u burke, a ona je odgovorila da se nosim u pizdu materinu, i da sve znam da upropastim, a da se ona tako trudi, i da kuva, i vodi racuna da uvek idem opeglan, i da usisava, i pere sudove, a da joj je mama lepo govorila, da bi odmah nakon te, zadnje konstatacije, briznula u plac, ne znam zasto, koji je pretio da se pretvori u potop biblijskih razmera, ako ne i strasniji, tako strasan da ni Nojeva barka ne bi pomogla, a ja nikako nisam, a navaljivao sam, saznao sta joj je to mama lepo rekla. Onda sam ja izvukao kec iz rukava, i rekao joj, onako usput, nonsalantno, da cu mozda umreti u toj jebenoj Siriji, i to od orleaninskog sindroma, jer sam pre desetak dana jeo gljive, a ona, ne dozvolivsi da zavrsim recenicu do kraja, rekla je sa neskrivenim zgrazavanjem da sam skot, i da je bas briga, i zasto nisam jeo pecurke kada ih je ona brala, vec sam ih u panicnom strahu bacio u kontejner, a tamo sam ih jeo, i ko zna sta sam sve jos radio, ali da je se to ne tice… I zaplakala je jos jace.
Racionalno razmisljajuci prethodnih dana, dosao sam do zakljucka da kod rituala koji prate branje i zdranje gljiva ne volim zapravo prenaglasenu euforiju prisutnu kod aktera tog cina. Posebno kod onih koji nemaju pojima o tome, a prvi odlaze da beru, i iskreno se oduseve kada vide nesto sto podseca na pecurku, a posebno kada nalete na onu crvenu sa belim tufnama, kao iz neke bajke. Takav izraz lica imala je Milica kada mi je pre dve ili tri godine sa nekog izleta donela kesetinu pecuraka tvrdeci da je sve u redu, jer su joj tako rekli nekakvi instruktori iz Sremusa, drustva za zastitu okoline ili tako necega. Takve izraze lica imalo je nekoliko beraca koji su se prvi put otisnuli u avanturu, opasnu po zivot, u pitome sumadijske sume. Slaba je uteha sto je sa njima isao covek od poverenja. Uvek moze da neiskusnom oku koje po lepoti i krasnim bojama bira sumski plod, zaleti neka otrovnica, na primer, zelena pupavka.
Mozda me jos vise uzasava kada tokom prezderavanja jelima sacinjenim od pecuraka i drugog egzoticnog bilja i velebilja, svi vicu u glas: “E, ova se jede samo jednom”, dok zalogaje obilno zalivaju alkoholom, kao da je to neka preventiva. Pritom jedu, kao da im je zadnji put. To je dobar preduslov da se razvije akutna paranoja, posebno ako nakon porcije ubrzo osetite neodredjenu mucninu u predelu stomaka. A to se upravo meni desilo, iako nisam pojeo vise no sto andjela moze da stane na vrh ciode. Uz to, bio sam trezan, sto je u datim uslovima otezavajuca okolnost. Znaci, ako nemate izbora i ipak morate da jedete pecurke, nemojte ih pod 1) brati, i pod 2) biti trezni. Naravno, pragmatican kakav jesam, nista nisam prepustio slucaju, pa sam tako narednih dana, uporedo sa mucninom, i svim simptomima koja prate trovanje, saznao sve o pecurkama. Prvo sam pregurao ona laksa trovanja; onda mi je iskreno laknulo kada sam preziveo najstrasnije trovanje medicinski zvano faloidinski sindrom, koji je vrlo podmukao jer se simptomi javljaju malo kasnije, a prati ga povracanje, grcevi i laksi oblik kolere, a onda otrovanom na zacudjujuc nacin naprasno bude bolje, i to tako traje dva, tri dana, a onda nesrecniku naglo pozli, nakon cega bude cao amore, i ode se bogu na istinu u jezivim mukama, a nesmotrenoscu lakomog i pohlepnog braca pune novinari novinske stupce, I tada jadnik koga je zadesila takva mucna sudbina umesto zivog bica postaje opomena neopreznim, samoukim beracima gljiva. Tako sam tih dana saznao da je narod dao, nikao ne znam iz kojih razloga razna imena gljivama, pa se zovu zeke, zavodnice, udovice, prdavice, koje istina nisu opasne za onog ko ih jede vec vise za okolinu, koprenke, maglenke, muhare, bljuvare, i da osim sto se odazivaju na razlicita imena, medjusobno su slicne. Samo vesto oko moze da primeti te suptilne nijanse i razlicitost kojim ih je obdarila majka priroda. U sebi sadrze razne otrove, teske metale, da mogu da budu kancerogene, poneke imaju akimulirajuce dejstvo, ma sta to znacilo, da su se neki japanci, njih pedesetoro otrovali jer su jeli nekakvu pecurku za koju su mislili da je neka druga, da su uz pecurku jeli nekakvu ribu od koje godisnje umre nekoliko stotina japanaca, i hrabrih turista iz svih krajeva sveta. Da se otrovao neki nesmotreni Francuz pre deset godina, istina u Francuskoj, da je u Sumadiji razvijena visoka svest o znacaju pecuraka u ljudskoj ishrani, a da je zadnji smrtni slucaj zabelezen 1997. godine. Onda, neke pecurke otrovnice rastu u rano prolece, neke u kasno leto i jesen, sto je, bar sto se mene tice u datom slucaju, srecna okolnost. Rastu na razlicitim nadmorskim visinama i u razlicitim sumama, ali da se sa njim ipak nikad ne zna, i covek mora uvek da bude na oprezu kad god je u kontaktu sa njima. Posto sam preziveo trovanje bljuvarama, zavodnicama, i najsmrtonosnijom zelenom pupavkom, ostale su mi kao jedina tragicna mogucnost koprenke, i mucni orleaninski sindrom, od kojeg bubrezi postaju kao zduvani pasulj, i moze covek samo da se slika kada mu se to desi. Ne umire se uvek, a podmukla otrovna koprenka daje simptome tek posle dve do tri nedelje, kada vecina ljudi zaboravi sta je jela. Pa vi vidite da li se uopste isplati jesti pecurke. Medjutim, neke koprenke se vrlo retke, neke rastu u jesen, mada nikad se ne zna, i kao lako ih je prepoznati. Sto me nekako umiruje, kao i cinjenica da su svi jeli, moram priznati ukusno jelo, a da sam samo ja imao trbuhobolju od svih konzumenata. Sada sam dobro informisan; uostalom, pamticu sta sam jeo pre tri nedelje za slucaj da mi se negde u pustinjskoj Siriji pojave tegobe koje nedvosmisleno ukazuju na otrovanost, i svecano se zakleo da vise ta g…. necu staviti u usta dok sam ziv. Cak i bezukusne sampinjone.
A Milici sam odgovorio, ugledavsi je tada sa kesetinom gljiva i osmehom na licu, kojim je neodoljivo licila na Lukreciju Bordziju, da sam shvatio intuitivno da svaki nesrecno ozenjen muskarac mora da pristupa sa izvesnom dozom opreza kada mu zena sa radoscu nudi nesto tako neobicno, kao sto su pecurke, na primer. Milica je s gnusanjem na sve to rekla da mogu da crknem, i da je bas briga, i da sam budala.
Da sam najveci maler znam to zadnjih 45 godina, ali nikako mi nije jasno zasto me zivot stalno podseca na takvu tuznu spoznaju.
Tih kisovitih letnjih dana moja paranoja se kretala na tri koloseka, ali o trecem necu, tek da kazem, da u trenutku kada pisem ove redove, saznajem da se zle slutnje vezane za tu trecu paranojicu o kojoj necu, nece obistiniti, pa mi je ipak, moram to priznati, malo lakse, osim ako nije neka ujdurma u pitanju, koju u ovom trenutku ne mogu da prepoznam. Za svaki slucaj kako bih adekvatno odgovorio imam pripremljen plan a, plan b, c i d.
Dakle, u iscekivanju mucne i zastrasujuce smrti od gljiva otrovnica, a dok se ne bude desilo to, sto ce za mene biti sigirno neprijatna okolnost, moralo se i ziveti, i obavljati kako radne, tako i bracne obaveze i duznosti. Isao sam na posao, svadjao se sa zenom i cerkom, sredjivao auto za daleki put, placao majstore, davao dzeparac Dunji iz mojih crnih i tajnih fondova, docekao tastu koja je dosla da se pozdravi sa nama, slusao Milicina zvocanja, strahove, dileme i najcesce to, kako umesto sto cemo da se mlatimo tamo po Turskoj, Siriji i Jordanu, za te pare mogli smo da odemo na more i uzivamo mesec dana. Ja sam mudro cutao, jer sve sto bih rekao bilo je bespredmetno, i izvrsavao naredjenja, a sve u sebi oprastajuci se od ovog sveta uz “Tibetansku knjigu mrtvih”, tako da mi smrt nece tesko pasti, jer znam sta me ocekuje tamo, a to je kud i kamo prijatnije od ovog ovamo.
I tako, odoh ja do suda u ponedeljak ranim jutrom ne bih li dobio zvanicnu potvrdu da nisam pod istragom i da se protivu moje malenkosti ne vodi nikakav sudski proces. Sto mi je to palo na pamet, nemam pojima, ali coveku ionako svasta zna da padne na um. Moguce da sam, posto su preda mnom dani neizvesnosti, zeleo da budem na neki nacin miran i spokojan saznanjem da sa ovog sveta mogu otici kao uzoran gradjanin. Ako bude bilo potrebe, naravno.
U reformisanom pravosudju nista vise nije lako, i za ono sto se ranije dobijalo za pet minuta sada je potebno mnogo vise, i proverava se na raznim nivoima, a sve u skladu sa potpisanim medjunarodnim konvencijama I, pretpostavljam, aktom o pridruzivanju itd. Iz IV opstinskog suda koji se vise ne zove tako, a nisam se interesovao previse da saznam koje je njegovo casno ime sada, upucen sam nigde drugde do u Palatu pravde, i odmah mi je nekako bilo jasno da cela ova akcija nece na dobro izaci, ali… Isao sam hrabro dalje. I tako, stao sam u red, stvar navike, prethodno plativsi uredno taksu, da bi posle nekog vremena, kada je to neko od nas iz reda primetio, i glasno prokomentarisao, da se mi vec satima ne pomeramo, bili udostojeni informacijom, kada se bolje razmisli tako ocekivanom, da je pao sistem! I da nece raditi sigurno sat vremena, ali da vispreni informaticari rade na otklanjanju greske, pa posle sat vremena, sto je vec neki pomak u komunikaciji sa salterskim radnicima, dobili smo informaciju, da nije riknuo sistem, vec da se instalira novi program, ali da ce to biti, zahvaljujuci momcima iz ERC-a, brzo gotovo, pa posle sat vremena salterske sluzbenice su u poverenju nezvanicno saopstile da ni one nemaju pojima o cemu se zapravo radi, i posle pet sati drezdanja u redu receno nam je da mozemo sada da idemo kuci, jer je njihovo radno vreme isteklo, i danas ni pod kojim uslovima nece raditi, a mozemo sutra da zovemo telefonom kako bismo dobili najnovije informacije, na sta smo se, svih nekoliko stotina, koiko nas je bilo u redu, slatko nasmejali. Sistem nije radio sutradan, a ni prekosutra, pa sam ja u cetvrtak poranio, i bio zadivljen slikom koju sam ugledao. Prava pravna pastorala. Nema reda, a vredne sluzbenice predano rade na izdavanju zeljenog dokumenta. I jos u ljubazne. Meni su rekle da ne mogu da dobijem to sto trazim, ali da pravu informaciju mogu da dobijem na trecem spratu, i napisale su neku sifru na papiricu koji mi je urucen.
I tada nastadose moje muke, moj hod po trnju u cudesnom svetu pravosudja. Otisao sam gipkim korakom na treci sprat do saltera gde me je docekao ljubazni domacin, kratkovidi muskarcic, i nehajno pogledavsi papiric uputio me dalje da lutam po hodnicima pravde, od kancelarije do kancelarije, gde sam mogao da vidim izmorena lica ljudi kako stoje naslonjeni na teske zidove, sve u nadi da ce za ovozemaljskog zivota konacno docekati pravdu; video sam okorele kriminalce koje policajci sprovode na sudjenja sa sve lisicama na rukama kako se samozadovoljno osvrcu oko sebe u zelji da budu primeceni, vidjeni, sa dubokim osecanjem da su nekoj, samo njima znanoj misiji. Osecao sam se, tragajuci za informacijom, dok mi se srce stezalo u grudima, kao sto se osecao Krlezin literarni junak, Trdak Vid, iz “Bitke kod Bistrice Lesne”, sve u sumornom iscekivanje neke dvojice koji ce mi na kraju zavitlati bodez u srce, i tako staviti tacku na proces u kome sam mimo svoje volje, kao zlosrecni Jozef K., ja sluga pokorni, plasljivi mis, koji ni mrava ne bi zgazio, preplasen unapred od svoje sopstvene sene. Posle nekog vremena, opet dolazim na pocetak, na salter, kod coveculjka, koji mi odgovara na opasku, opet ja, da me ni ranije nije primetio, pa ne zna o cemu govorim, ali da ni pod kojim uslovima ne mogu dobiti ono sto trazim, jer se protiv mene vodi istraga, da je predmet kod istraznog sudije, a on moze da mi kaze ime sudije ako to meni nesto znaci. Ali to mi nista ne znaci, i nisam lud da cackam tamo gde nije pozeljno. Pandorin cup zla se ne otvara bez preke potrebe, posebno ne pred zasluzeni godisnji odmor.
Kada radite tako odgovoran posao kakav je moj, mozete ocekivati da cete uvek biti na udaru i pod budnim okom samozvanih dezurnih cuvara prava i pravde. Priznajem, imao sam pre dve godine problem, ni kriv ni duzan. A koji desperados ce reci da je kriv? Tada sam, na sopstveno odusevljenje, imao licnog policajca koji je nekoliko meseci brinuo o meni. Zvao me je telefonom, a jednom, sto mi se jako dopalo, kada sam krenuo u Prijedor da otvorim izlozbu, samo sto sam presao granicu sa Hrvatskom zvao me je da mi pozeli srecan put, a u povratku kada sam presao granicu i usao u rodnu domovinu, pozvao me da mi pozeli dobrodoslicu. Vodio je duge, iscrpne i nadahnute razgovore sa mnom o umetnosti, filozofiji, fudbalu, socijalnom programu, psihologiji, prvom seksualnom iskustvu, drugom seksualnom iskustvu, gorivu, kosarci, hokeju na travi, solidarnoj pomoci, vinu, automobilima, poslu, itd, da ne nabrajam vise. Kasnije sam, tek da se zna a istine radi, razgovarao sa sudijom, istina, samo jednom. Od tada su prosle dve duge godine.
U pravo i pravdu se ne razumem, ali hiljade raznih misli mi je u jednom trenutku proletelo kroz glavu, od kojih izdvajam sledece:
1. Da je to zbog cega sam optuzen i progonjen tako strasno, a da glup, kakav jesam, ne mogu da shvatim svu tezinu ucinjeniog zlocina, i da mehanizmima znanim samo onima sto pronikose u najsvetije pravne tajne, do najsitnijih clanova rasclanjuju ucinjeno s moje zlocinacke strane, kako bi na koncu kazna bila prvedna, adekvatna, i naravno, ponizavajuca;
2. Da je to zbog cega sam optuzen i saslusavan cista i besmislena bezvezarija, i da nemaju osnova da me osude na smrt, jer u mom poimanju kazni postoji samo smrtna kazna kao jedina pravedna, ma koji zlocin bio u pitanju;
3. Da je to zbog cega sa optuzen i vec dve godine pracen, jezivo, i nikada do sada nije zabelezeno u sudskoj praksi, ali da sudija u cijoj je nadleznosti postupak nece da me optuzi bar ne dok ne odem u penziju, jer je negde shvatio nakon prvog i jedinog saslusanja da sam dobar i plemenit covek, skoro kao Sindler;
4. Da je to zbog cega sam optuzen i jos uvek pod istragom, negde na klackalici, i da moze i ovako i nonako, a posto nista nije tako kako je prikazano, i onako kako jeste, pa smo svi zbunjeni, a u krajnjoj liniji postoje zakonski okviri u kojima se odigrava sve to navedeno u optuznici, da je najbolje za sve da se pusti da zastari;
5. Da je sve to zbog cega cu mozda biti osudjen na najstrozu kaznu u istoriji pravosudja, samo moja fikcija, da je sve to greska u matriksu, da nista nije stvarno i ja jos sanjam, trebalo bi da me neko ustine, da se sve rasprsi , i niko od prisutnih ne postoji, a cela planeta stradala je u zastrasujucoj kataklizmi nakon Treceg svetskog rata, a da nase duse rasprsene, stihijski lutaju svemirom.
Ali, ne lezi vraze, crv pocinje da radi, i tako, dok se penjem uz ulicu vojvode Milenka, u svakome vidim dousnika, tastera, prerusenog policajca, provokatora koji pomno prati moje kretanje izvestavajuci u najkracem roku centralu. Zato sam oprezan, ponasam se kao da su sve kamere ovog sveta uperene u mene, preispitujem misli, prisecam se svega onoga sto sam radio protekle dve godine, sa kim sam bio, sta sam govorio, ko mi se javljao, pozivao me na pice, i nikako da se oslobodim da sam u leglu zavere, da mi svi rade o glavi, i da se necu iscupati. U isto vreme sam ocajan i besan, svakako uplasen jer slike kako me hapse na granici i odvode u nepoznatom pravcu isuvise su jake da bih ih potisnuo duboko u podsvest.
Koracajuci vidim kako moj pasos odnose na dodatnu proveru, onda mi namrgodjeni policajac strogim glasom govori da napustim vozilo, i u trenutku kada zatvaram vrata, kao iz zemlje da su nikli, opkoljen sam pripadnicima specijalnih jedinica sa sve kapuljacama na glavama i fluorescentnim trakama, kako bi se medjusobno prepoznali, da se ne upucaju, ako zlikovcu kakav sam ja ne padne na pamet da pruzi strahovit i paklen otpor proglasivsi prethodno rodjenu cerku, zenu i zeninu prijateljicu za taoce. Zatim sam video kako ce to izgledati uistinu. Pustice me da izadjem iz zemlje, kako bi pratili tragove, sa kim se sastajem, ko je nalogodavac tog gnusnog dela; pratice se moje kretanje po arapskim pustinjama, a onda ce me na prepad uhapsiti kada se budem vratio. Opet na granici. Tako, oni mene hapse, ja ih molim da mi dozvole da bar auto odvezem do Pirota, jer niko sem mene ne vozi, ali oni su neumoljivi. Dunja se histericno smeje, sto je ocekivanio, jer ona je tinejdzerka, Milica place, Tamara se poziva na nekakav kodeks i medjunarodna prava. Sve to snimaju kamermani Nacionalne televizije, i sutra ce slika mog hapsenja osvanuti na naslovnim stranama dnevnih novina sa bombasticnim komentarima, tipa: lijo, lijo pa dolijo!
U takvom raspolozenju, obuzet strasnim mislima usao sam u skolu i rekao Jadranki, sefu racunovodstva, da pripremi sve sto moram da potpisem, a onda smo se pozdravili pozelela mi je srecan put, a ja sam joj rekao da moj odmor pocinje i da me ni po koju cenu ne zove, i ona mi je obecala da nece zvati.
27. 8. 2010.
PROLOG
Priblizava se dan putovanja, i putnicka groznica raste do neslucenih razmera. Pravi primer proporcionalnosti. Oseca se po sarmantnom ludilu kod zena, i Dunje, tinejdzerke koja pizdi sto ide u "ARAPSKI SVET". Nju mogu da razumem. To joj verovatno izgleda kao osuda bez krivice. Na 60 stepeni celzijusovih! Siguran sam da i sam ne bih sa roditeljima, da mi je petnaest, u nekakve zemlje, da gledam kojekakve arheoloske iskopine... Sreca da moji roditelji nisu imali takvih ludih ideja; uglavnom nisu imali nikakvih ideja po pitanju putovanja, sem da nas, sestru i mene, odvedu kod tetke u Knjazevac na vasar, i da nam to predstave kao najludju avanturu koje nismo svesni, a jos manje dostojni. A avantura se sastojala, bar za mene u tome sto sam izmedju sela Cerove i Kalne uglavnom povracao, i pritom dobijao pogrde da nisam nikakav muskarac! Sto je donekle i istina.U tome se krije moja podsvesna zelja da stignem do Mrtvog mora, i da zagazim u vodu. To je nekakav trip, da cu tako, valjda na kraju, u 45-oj postati musko. Ako se to ne desi, a male su sanse, preostaje mi jos jedno putovanje, ali o njemu necu ovog puta, na kome cu se pripremiti za odlazak sa ove planete. Sumorno, zar ne?
Naravno, sklon sam da verujem da i zene imaju skrivene motive zbog kojih su se odlucile na ovakav neobican i naporan put. I saznacu to, otkrice se do kraja putovanja. Kao kakav egzotican cvet. A zenska dusa jeste nedokuciva, i cveta samo jednom... Mozda i dva puta, kod nekih... A mozda stalno to radi, ali glupi i razmazeni muskarci to ne primecuju... A sigurno cveta, ali za drugog...
Sinoc sam isao da uzmem Tamarinu torbu. I ta torba je zauzela pola prtljaznika. Moram reci da automobil kojim putujemo nije mali, ali sada je u metafizickom smislu prepolovljen. A onda sam, nakon toga, po povratku kuci, ugledao torbu sto je pakuje moja zena Milica, i auto je implodirao u tacku, verovatno istu, ako ne i manju od one iz koje je nastao svemir nakon Velikog praska... Uveren sam da je to sto mi se prikazalo materijalni dokaz Ajnstajnove "Teorije relativiteta" po kojoj je u vremenu, prostoru, zivotu sve relativno i da uglavnom sve potice iz glave, sopstvene ili tudje, svejedno.
Naravno, nadamo se da cemo videti i upoznati nove predele, ljude, kulture i uzivati u bogatsvu koje nam ova nasa planeta pruza.
Ili cemo najebati u svakom pogledu... Dobicemo srdobolju, posvadjacemo se, izujedace nas svakavi insekti, otece nas teroristi i traziti otkup koji ponositi politicari nece platiti na teret drzavnih sredstava, pregorecemo od sunca i dehidrirati od vreline, odzeparice nas, necemo imati dovoljno para, policajci-saobracajci svih zemalja naplacivace nam razne kazne jer smo jebeni stranci, spavcemo po jeftinim hotelima i hostelima, ali prezivecemo, uspecemo i vraticemo se.
Priblizava se dan putovanja, i putnicka groznica raste do neslucenih razmera. Pravi primer proporcionalnosti. Oseca se po sarmantnom ludilu kod zena, i Dunje, tinejdzerke koja pizdi sto ide u "ARAPSKI SVET". Nju mogu da razumem. To joj verovatno izgleda kao osuda bez krivice. Na 60 stepeni celzijusovih! Siguran sam da i sam ne bih sa roditeljima, da mi je petnaest, u nekakve zemlje, da gledam kojekakve arheoloske iskopine... Sreca da moji roditelji nisu imali takvih ludih ideja; uglavnom nisu imali nikakvih ideja po pitanju putovanja, sem da nas, sestru i mene, odvedu kod tetke u Knjazevac na vasar, i da nam to predstave kao najludju avanturu koje nismo svesni, a jos manje dostojni. A avantura se sastojala, bar za mene u tome sto sam izmedju sela Cerove i Kalne uglavnom povracao, i pritom dobijao pogrde da nisam nikakav muskarac! Sto je donekle i istina.U tome se krije moja podsvesna zelja da stignem do Mrtvog mora, i da zagazim u vodu. To je nekakav trip, da cu tako, valjda na kraju, u 45-oj postati musko. Ako se to ne desi, a male su sanse, preostaje mi jos jedno putovanje, ali o njemu necu ovog puta, na kome cu se pripremiti za odlazak sa ove planete. Sumorno, zar ne?
Naravno, sklon sam da verujem da i zene imaju skrivene motive zbog kojih su se odlucile na ovakav neobican i naporan put. I saznacu to, otkrice se do kraja putovanja. Kao kakav egzotican cvet. A zenska dusa jeste nedokuciva, i cveta samo jednom... Mozda i dva puta, kod nekih... A mozda stalno to radi, ali glupi i razmazeni muskarci to ne primecuju... A sigurno cveta, ali za drugog...
Sinoc sam isao da uzmem Tamarinu torbu. I ta torba je zauzela pola prtljaznika. Moram reci da automobil kojim putujemo nije mali, ali sada je u metafizickom smislu prepolovljen. A onda sam, nakon toga, po povratku kuci, ugledao torbu sto je pakuje moja zena Milica, i auto je implodirao u tacku, verovatno istu, ako ne i manju od one iz koje je nastao svemir nakon Velikog praska... Uveren sam da je to sto mi se prikazalo materijalni dokaz Ajnstajnove "Teorije relativiteta" po kojoj je u vremenu, prostoru, zivotu sve relativno i da uglavnom sve potice iz glave, sopstvene ili tudje, svejedno.
Naravno, nadamo se da cemo videti i upoznati nove predele, ljude, kulture i uzivati u bogatsvu koje nam ova nasa planeta pruza.
Ili cemo najebati u svakom pogledu... Dobicemo srdobolju, posvadjacemo se, izujedace nas svakavi insekti, otece nas teroristi i traziti otkup koji ponositi politicari nece platiti na teret drzavnih sredstava, pregorecemo od sunca i dehidrirati od vreline, odzeparice nas, necemo imati dovoljno para, policajci-saobracajci svih zemalja naplacivace nam razne kazne jer smo jebeni stranci, spavcemo po jeftinim hotelima i hostelima, ali prezivecemo, uspecemo i vraticemo se.
Пријавите се на:
Постови (Atom)